Доминација у влади и равнотежа у СНС-у

Након „датума”, главна тема је „реконструкција”. Ових месец дана, као и ових годину дана, највише личе на изборну кампању. Самовредновање владе одвија се у парадоксу да је добро радила а да јој треба широка и темељна реконструкција. Ако је влада успешна како се представља, зашто се реконструише, ако су министри добро радили зашто се мењају? У расправи о реконструкцији нису доминирале теме о систему вредности, идејама и концептима, колико о цепању министарства, подели ресора и контроли над ресурсима.

Реконструкција владе је међустраначко питање. Влада се реконструише на начин како је и конституисана. Препуцавањем, свађама и претњом изборима. Претња овога пута није била кредибилна јер је очигледно да њих нема пре имплементације Бриселског споразума. Годишњица је обележена без Динкића који је условљен уступио привреду а задржао финансије. Дачићу следи борба за МУП и Жарка Обрадовића. Тако се СПС и УРС обезвлашћују а напредњаци још више концентришу власт. У прерасподели моћи ПУПС, СДПС, СДА и НС се не дирају. Публика је могла да примети да су поједини играчи са клупе послати на загревање како би вршили притисак на оне у тиму да су промене на терену могуће.

Реконструкција владе је и унутарстраначко питање. С обзиром на тода су у влади врхови странака, промена већине министара не иде лако. СНС је разапет између Николићевих и Вучићевих људи. Потврђено је двовлашће и равнотежа моћи. Из владе одлазе они који имају најмању специфичну тежину. Динкић је имао најмање унутарстраначких проблема. У СПС-у је одлука Мркоњића да се повуче скинула камен са срца Дачићу, иако му утицај међу њиховим бирачима није занемарљив. Без јасних критеријума реконструкција је више резултат погодби и дилова а мање јасних критеријума. Ако су основ за промену министара резултати у свом ресору, али и пропусти, афере и нарушавање угледа владе, за смену су конкурисали многи. Председник Николић, за кога смо се ових дана, случајно или не, подсетили да је најзаслужнији за формирање владе, рекао је да реконструкција мора бити у областима и ресорима у којима су проблеми евидентни – у привреди, економији, финансијама, полицији и тужилаштву. Поручио је мало својима, мало другима. Вучићу је допуштено да буде најодговорнији а показује се да он ипак не може да смени све министре које радије не би видео у влади. Концепт „један за све” или „први за све” није довољан. Напредњацима су, пре свега, Николић и Вучић доносили гласове. Јер ако је странка дванаест година била у опозицији а нема кадрове за дуже од дванаест месеци, потврђује се да СНС има две политичке громаде и углавном анонимусе. Кадровска решења су увек највећи проблем. Код наших странака, и владајућих и опозиционих, све је присутнији парадокс по којем они који доносе најмање гласова или их односе, хоће највише функције.

Прича о реконструкцији изнедрила је мало другачију слику о односима у влади од оне која је о њој стварана. Више је начела него ојачала владу, више удаљила него што је приближила партнере, више пробудила фракције него што је хомогенизовала странке. Није уверила јавност да ће издржати пун мандат. То ће зависити од кисеоника који ће јој се одвртати или завртати споља за кооперативност. Избори највише, или једино погодују Вучићу, као што му одлагање избора најмање одговара. Тешко је одржавати тензију високих очекивања а спорог испоручивања резултата, пре свега у економији. Узрок највећег скока рејтинга – Мишковић, је баш у данима обележавања годишњице владе, уз кауцију од дванаест милиона евра, пуштен на слободу. Цанету је уз четрнаест пута мању кауцију омогућен повратак у Србију а такав сценарио је спреман и за Карића.

Реконструкција може бити само претпоставка али не и решење економских и социјалних проблема који нарастају као квасац. Свака јесен у Србији је потенцијално „врућа” а ништа не пролази брже од поверења народа. Показало се да Вучић није тако суверен, бар не у кадровским решењима, какав је застрашујући ореол створен око њега. Тадић је поручио да разуме Вучића, Николић да не да Бачевића и да му добро стоје акције у напредњацима, Дачић да је спреман да разговара и о Обрадовићу, Динкић да не да Калановићку, а још теже финансије, Љајић да је незаменљив. Успешна, хомогена и стабилна влада се не реконструише. А када се једном начне, остаје да је држи само амалгам власти. Када реконструкција владе иде тако тешко, како ће ићи реконструкција Србије која је све руиниранија економски, а нарочито морално? Иницијатор реконструкције, Вучић,најпре је реконструисао себе. То је похвално и као рецепт за остале и као одговор на питање како реконструисати Србију? Тако што ће свако од нас почети од себе и од сопственог дворишта.

Професор Факултета политичких наука