Мафијашка матура

Почетком прошле недеље опет ме, што би Руси рекли, повезло или на нашки – посрећило ми се. Понуђено ми је да будем почасни гост на више прослава матура. Па, кад је таква ствар, од организатора затражим да ми обезбеде аутомобил, возача и водича како бих могао да стигнем да обиђем сва слављеничка места. И док сам испред "Политике" чекао лимузину, почело је нешто да ме копка: како то да сви који ме зову обележавају петнаестогодишњицу матуре? Лупим се шаком по челу. Па, како се тога раније нисам сетио. Тада је и држава стекла зрелост за вођење ратова, обезбедила имунитет за одбрану од разних друштвених болести и била спремна да издржи и најтежа искушења пред којима ју је стављао свет.

Утом стиже лимузина. Водич ми даде списак слављеника и рече ми да почнем да заповедам. Прочистих грло и онако почетнички покушах да из свег гласа наредим да ме најпре воде у хотел где петнаестогодишњицу матуре слави Друмска мафија. Али, нешто ипак поче да крчи у грлу. Срећа те је водич разумео то моје кркљање и одвео ме на праву адресу.

Кад тамо – све кључа од радости и весеља. Да бих ушао у салу, морао сам да прођем кроз  импровизовану наплатну рампу, на чијем крају је из аутомата преда ме излетело врхунски дизајнирано паковање са три златника, специјално искована за ову прилику. То је поклон за сваког госта. На сваком златнику исписане речи: "Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине". Упитах домаћине откуд ови стихови примерени народњацима да буду утиснути на тако велики златник, сличан оном аустроугарском са ликом Фрање Јосифа. Рекао ми је да те речи најбоље одражавају ситуацију – све траје три дана, свака халабука се заврши са неколико жртава, а онда Јово-наново. Тако је било и пре петнаестак година, тако ће бити и сада. Домаћин само жали што у нашој земљи нема више аутопутева и наплатних рампи.

Сручих два "чиваса" у суво каубојско грло и наредих водичу да ме возе до некадашњих матураната Стечајне мафије.

И тамо весело, весело као на свадби. Сретох пријатеља који ме је још пре десетак година врбовао и предлагао да ме у суду стави на списак стечајних управника. Још тада је говорио да имам јединствену шансу да све финансијске тешкоће решим једним потезом. Постао бих, у неку руку, газда предузећа у пропадању и могао бих да радим шта хоћу и како хоћу. Док му не доакам и растерам раднике на све стране. Нико од мојих домаћина не показа забринутост због актуелних суђења појединцима из њиховог круга. Жив човек све прегрми, рекоше ми. Све ће опет доћи на своје место. Само стрпљења, господо, самоуверено ме испратише домаћини до излаза из хотела. У, бре, овде нико ништа не даје. Које су то циције, узели би сиромаху залогај из уста.

Стигох и до хотела из којег се чула вриска. Ту су славили бивши матуранти Урбанистичке мафије. Помислих да су се матуранткиње попеле на столове, завртеле куковима, почеле да скидају одећу са себе, изазивајући делиријум код мушких колега. Затекао сам сасвим другачију слику. За округлим столовима седели су углађени људи, пуни себе. На средини столова су се, уместо торти, налазиле мајсторски урађене макете блокова, улица, пословно-стамбених центара, палата... И овде се домаћини обрадоваше мом доласку. Обасуше ме пажњом какву до тада никад нисам имао. Упитах једног од њих откуд је стизала малопре онако потресајућа вриска. Рече ми да је то био један мали, уобичајени неспоразум. Матуранти к`о матуранти, без обзира што су стекли зрелост пре петнаест година, свађају се и данас. И за шта? Због неког плаца у Новом Београду који ће некоме од нас донети пишљивих милион евра. Зато су се и две колегинице ухватиле за косу, почеле да чупају једна другу, док смо ми навијали и кладили се која ће да победи. А то што вас чуди, те макете на столовима постављене су с намером да нас подсећају на то како смо почели и шта нам је омогућило да се дочепамо богатства. И овде дрмнух, богами, три "чиваса". Домаћин ме упита шта бих желео као њихов драги гост да ми поклоне као успомену на ову посету. Ни пет, ни девет, рекох да бих највише био обрадован кад би могли да ми поклоне право одлучивања за онај плац око којег су се оне две урбанисткиње тукле. Ооо, драги господине, морамо да вас ражалостимо. Ви нисте дорасли за такав поклон. Морали бисмо да извршимо бројне провере и да вас изаберемо на неколико одговорних функција, да бисте могли да тако нешто тражите од нас, рекоше.

У хотелу са великом салом огледала у који касније стигох, славили су некадашњи матуранти Школе ратног профитерства и Школе за менаџере. После онолико испијених вискија потражих тоалет. И тамо се разнежих. Угледах их како кријући пуше, као некад у оним школским дворишним клозетима. Водили су жестоку расправу о нечему. Покушах да докучим о чему је реч.

Сазнадох да су менаџери напали ратне профитере и називали их лешинарима, говорећи да ће кад-тад морати да плате за те своје нечасне радње. Ови им нису остајали дужни, па су претили да ће све менаџере разоткрити у мутним пословима, када су, како су сами говорили, једним потписом више зарађивали од било ког ратног профитера. Слатка провизија!

– Чекаћемо вас у следећем рату. Онда ћете видети шта значи извући дебљи крај – чуо сам како неки ратни профитер, између два дима, прети упицањеном менаџеру.

– Нажалост, нећете нас стићи. Ми за време рата нећемо бити у земљи. Али ћемо вас по завршетку војне, када се вратимо у земљу још ученији и мудрији, сачекати и дебело вам наплатити све оно што сте покрали са грбаче народа – не оста дужан овај са лептир машном оном са златном кајлом око врата.

Нисам знао да се о тако високим пословима може разговарати и у тоалету. Ошамућен овом расправом, излетех напоље и рекох водичу да ме врати у "Политику". За данас ми је било доста. Он је разочарано показивао на некакав списак. Каже, требало је да посетимо и слављенике, некадашње матуранте Медицинске, Универзитетске, Царинске, Фармацеутске мафије...