Наши и њихови

Тоталитарни образац је заснован на релацији пријатељ–непријатељ. Сваковрсне поделе у Србији могле би се свести на релацију „нашки” и „њихови”. Највећи проблем јесте тошто се у Србији више не зна ко је наш,а ко њихов. Ко су наши и чији су наши? То није само метафизичко већ и практично политичко питање. Ако су „наши“ екстремисти, хајде да их забранимо. Ако се неки страни зову „наши”, онда су они њихови. Извињавам се „нашима”, јер нисам мислио на њих. И ови што су само наши, питање је колико су наши. Хајде да убедимо њихове да буду наши. Или је можда најбоље да их ухапсимо и уместо њих доведемо наше. Требало би и неке наше послати код њих и дати их њима. Иако су наши,нека буду код њих. Тако би наши постали њихови,а њихови наши. Па ћемо видети ко је чији. И неки који су сада код њих некада су били наши. Онда ће бити као што заиста и јесте: сви смо наши – само јаши! Хајде да се мало организујемо. Доста су њихови били наши,а наши њихови. И ови што се данас представљају као наши, доста су ми сумњиви. Можда су њихови, само се претварају да су наши. Више ми неки од наших личе на њихове и неки од њихових на наше. Лако је њима са њиховима, тешко нама са нашима.

Пре тога, потребно је да заменимо места. Ако већ нисмо. На пример, нека грађанска Србија подржи наше, што је углавном и учинила, али до краја. А нека националистичка постане наша што би, такође, хтела да буде. Међутим, постоји ту један велики проблем. Најпре је потребно да дође до великог историјског помирења. После сваких избора уследи историјско помирење и историјско извињење. Све што је наше, то је и велико и историјско. Истовремено, све што је њихово то је историја. Историја се понавља, као трагедија или као фарса. А историјских догађаја нема без историјских личности. За ту прилику, предлажем да позовемо у госте све добитнике ордена председника републике. Да их угостимо, понудимо љутом из Бајчетине, спремимо их за „беатификацију“. А да би догађај био светски а наш, добро би било да позовемо и „председника света“. Он је бар наш, или више није. Изгледа да га и они својатају. Они мисле да је њихов. И он је мислио да је њихов,али га они, изгледа,неће. Можда га хоће ови што су некад били наши,а сад су њихови.

У овој утакмици играчи супочели да се мешају, међусобно се добацују, асистирају једни другима, чак пречесто дају и аутоголове. Више се не зна ко за кога игра. Досад су бар дресови, грбови, боје и бројеви означавали тим, место у тиму и страну. Данас се тешко може разазнати ко за кога игра, ни ко је у „ауту“ а ко у „офсајду“. Данас се размењују дресови, не само на крају утакмице, као раније, већ и на полувремену, па чак и у току утакмице. То не само да није спортски већ није ни хигијенски. А онда, свакоме своји миришу а туђи заударају. Кад човек гледа са стране, тешко може да погоди ко за кога игра. Понекад нам слање у амбасадоре и на друге функције открије ко је све потписао за њих.

Некада се бар знало ко је са ове,а ко са оне стране, ко су наши,а ко њихови. Данас је све помешано, као лонац за топљење (мелтинг пот), као „босански лонац“ или „лесковачка мућкалица“. Све је постало један прави бућкуриш. Помешали се и укуси и мириси, истина и лаж, добро и зло, лепо и ружно. Више се не зна „ко је ко“, ни „ко је шта“, а богами ни ко је „за шта“. Жали ми се један наш да му наши стално траже да им нешто среди код њихових,а да се њихови стално виђају са овим нашим.

Не треба бити наиван! Нама нису проблем они и њихови већ само ови наши. Лепо је говорио инспиратор револуције (левог екстрема): „Ако нам неко дође главе, то ће бити мангупи у нашим редовима.“ Многи наши раде за њих или их они плаћају да буду њихови. Мангупи су бар увек наши,а не њихови. Зато је за нас најважније да одговоримо на питање да ли су они наши у њиховим редовима или њихови у нашим редовима. Ипак, можда је боље да дође до националног помирења и измирења. Након тога ни за кога не би било важно чији је ко, већ ће бити најважније да је наш! А сви би били наши. Србија се не би делила на прву и другу. Има оних који размишљају да нам можда не би биле потребне ни партије. Само једна партија, за један народ и један вођа (десни екстрем). Звучи ми познато! 

Професор Факултета политичких наука