На којем језику размишљаш?

Ових дана се у музеју Луксембург у Паризу одржава изложба слика великог уметника Марка Шагала под називом „Између рата и мира”. Шагал је живео сто година, највећи део живота провео у избеглиштву, женио се два пута и успут био сведок руске револуције и два светска рата, тако да ме његов живот подсећа на сопствени. И сама понекад имам утисак да ми је сто година јер сам пре тридесете доживела пад комунизма, грађански рат, пад посткомунистичке диктатуре и отуђеност у иностранству.

Оно што ме је највише занимало на Шагаловим платнима била је унутрашња борба у потрази за идентитетом и изгубљеном домовином. На скоро сваком платну је сликао козе, вероватно приказујући себе и своје унутрашње демоне, а често и сене летећих, брадатих јевреја са врећом на леђима који лутају у бестежинском стању и некуда беже. Како се Шагал сналазио толике године, у свим тим различитим земљама? Колико је језика причао са својим супругама и са својом децом? За кога ли је навијао, за кога је гласао? Да ли је постојала нека нит која је давала смисао распарчаним деловима његовог живота?

Одмах сам приметила велику разлику између слика пуних снажних емоција, на којима је приказао ратна разарања, и оних које је насликао у иностранству, где је нашао мир. Тада се сетих последњих председничких избора у Србији и у Француској, који су одржани на исти дан. Годину дана унапред сам замолила нашу амбасаду у Паризу да ме упише на бирачки списак, али нисам никада добила гласачки листић. Када сам назвала амбасаду да проверим да ли су ме можда заборавили, дежурни службеник ми је објаснио да ме претходне године нису ни уписали на списак, јер у то време председнички избори нису били објављени у Службеном листу. Требало је да редовно проверавам интернет страницу амбасаде и сама сазнам од ког до ког датума треба да се поново упишем на бирачки списак.

„Па колико је наших људи о томе било обавештено?” – упитала сам.

„Ко је год проверио на нашем сајту, добио је информацију. Уписивање је трајало десетак дана.„

„Колико је онда наших људи укупно гласало, од постојећих осамдесет хиљада?”

„Није нас осамдесет, него триста хиљада. Само је четири хиљаде гласало, а ви се слободно жалите Министарству иностраних послова,„ – одговорио је службеник.

Прилично сам се растужила, јер сам у Француској учествовала у организацији избора као званични представник Саркозијеве странке. Само неколико месеци након уписивања на бирачки списак, легитимисала сам гласаче у својој изборној јединици, контролисала процес гласања и потписала записник који се запечаћен шаље у општину. Имала сам осећај да ме се моја земља одрекла.

Један од мојих омиљених француских писаца, Марек Халтер, аутор серије романа о познатим женским личностима из Библије, пореклом је пољски јевреј чији је матерњи језик јидиш. Једном приликом се пожалио да више нема са ким да разговара на свом матерњем језику откако је умро католички кардинал Лустижер, такође пореклом ашкенаски јевреј из Варшаве.

Дубоко сам се замислила након те његове изјаве. Без обзира на то што и даље постоје и Пољска и ашкенази, опет се Марек Халтер осећа нелагодно јер нема са ким да поразговара на матерњем језику. Сетила сам се старе Југославије и чињенице да данас та земља више не постоји, те да нове генерације које потичу из њених бивших република не осећају међусобну сродност какву је осећала моја генерација. Осећам се као Шагалов лутајући јевреј који бесциљно лебди над родним Витебском а да му стопала ни у једном тренутку не дотичу тло.

А онда сам следећег јутра у препуном метроу, размишљајући о изложби, са запрепашћењем открила да не знам како се на нашем језику каже реч егзил. Да није избеглиштво? Или се можда каже баш тако, егзил? Да ли је егзил тежа реч од избеглиштва или су синоними? Можда избеглица може да се врати у своју домовину, а прогнаник у егзилу не може? Нисам никако могла да се сетим и једва дочекала да дођем на посао и на брзину проверим на Гоогле-у.

Пошто никада нисам била запослена у својој земљи, понекад морам да се напрегнем како би се сетила неког нашег термина из области бизниса, рачуноводства, некретнина или финансија. Откако сам се осамосталила, они су ми потребни у свакодневном животу, што није био случај док сам студирала у Београду. Можда неки од њих нису ни толико битни јер понекад не постоје ни на француском, а камо ли на нашем језику. Тако на послу свакодневно са колегама користим жаргон на енглеском за разне финансијске операције, као што су глаголи „сплитé” или „роллé”. Сећам се једне веома озбиљне студије банке БНП Парибас о економском развоју северне Африке у којој се спомиње реч „хајтисти” (од арапске речи „хајт”, тј. зид) која означава незапослене младе људе који седе испред својих кућа и леђима „придржавају зидове”. Од срца сам се насмејала када сам видела како је улични жаргон прерастао у озбиљан економски термин. Додуше, сасвим је нормално да се у контексту слободног тржишта користи интернационални речник.

Међутим, постоје две много важније ствари које не успевам да изговорим на српскохрватском – намерно га овако називам јер се лингвистички ради о јединственом језику – иако знам све потребне речи.

Никад се не молим Богу на матерњем језику јер ми молитва звучи неприродно. Рођена сам у време када је религија била потискивана, имовина верских заједница конфискована, а школе училе да су Бога измислили примитивни народи како би објаснили природне катастрофе. У оно време, по први пут сам почела да размишљам о Богу у гимназији, на часовима филозофије, а вера у ту Првобитну Монаду за мене је представљала чин слободе. Данас је моја земља слободна и човек срећом може да одабере да ли ће и у шта ће веровати, тако да молитва на српскохрватском звучи мање рогобатно. Једино сам ја далеко и још увек са собом носим бреме прошлости.

Такође ми не успева ни то да на нашем језику некоме кажем „волим те” . Наравно, била сам вољено дете и родитељи су удовољавали свим мојим жељама, али се исказивање љубави речима најчешће изостављало јер се подразумевало. Понекад би се изражавало у трећем лицу како би се смањио интензитет исказа или осећај стида, као што су на пример реченице „љуби мајка свога сина [у чело безобразно]…” Ко зна, можда ми Балканци тако припремамо младе на тежак живот и велика одрицања, калимо их као челик и од њих правимо људе.

Постоје две врсте имиграната – они који размишљају само на свом језику а затим преводе мисли на туђи, те они који мисле на више језика у зависности од расположења, теме или окружења. Прва група никада не успева да се потпуно адаптира на нову средину, све док то не учини следећа генерација. Превођење, односно истовремено размишљање на два или више језика, јесте вештина за коју нисмо сви једнако надарени.

Наравно, без обзира што неки језици имају богатију лексику или изразе, опет сви могу да изразе исте идеје; ако се нека мисао не преводи буквално или са већим бројем речи, то не значи да се не може уопште превести. Наши изрази „кад на врби роди грожђе”, „у месецу лимбургу” и „никад, можда ни тад” постоје на свим језицима, само ће Француз рећи „кад кокошка буде имала зубе”, Енглез „када свиње полете” а Алжирац „кад процвета со”. Ко довољно дуго живи у иностранству, на крају стиче способност да преведе било шта, али само онда када почне да спонтано размишља на страном језику пре него што нешто каже, када му превођење са матерњег језика постане непотребно – тек тада прелази у ону прву групу имиграната која се савршено адаптира на нову средину.

Данас Шагалов живот изгледа баналан јер у модерно доба сви негде путујемо, мењамо запослења, склапамо бракове у разним земљама и знамо да кажемо „волим те” на по неколико светских језика. Иако понекад не знамо то да изговоримо.