Њушкачи мисли

На дугом путовању у непрозирну будућност, човек је сам себе узаптио у „крлетку за прислушкивање”. Да ли је то учинио с разлогом?

Најранији историјски доказ тајних порука јесу хијероглифи урезани на споменицима Старог царства у Египту, пре више од 4.500 година.

Учени Јевреји су између 600. и 500. године пре Христа нека слова замењивали бројевима, скривајући од завојевача своје намере.Најчувенија лозинка, по свему судећи, јесте чувени „жиг звери” (666) из књиге Откровења у Новом завету, која је указивала на прогон под римским освајачима.

У античкој Грчкој Херодот помиње тајне јавке на таблама, прекривене воском, и писање на главама робова (прво тетовирање), које би до слања на задатак прекрила коса.

Католичка црква је, из политичких разлога, у средњем веку поспешила тајновито записивање користећи познати Албертијев шифрарник. Разоткривање преписке шкотске краљице Марије коштало ју је главе: смртну казну је изрекла енглеска владарка Елизабета Прва. И прослављена шпијунка Мата Хари је погубљена због шифри.

Највећим подухватом сматра се проваљивање немачке електромеханичке машине „Енигма”, што се приписује Пољаку Марјану Рајевском. Справа је завршила у британским рукама и, у сагласју с преовлађујућим мишљењем, за годину-две скратила војевање у Другом светском рату.

Са Острва потиче први дигитални електронски рачунар „Колос”, осмишљен с јединим циљем: да дешифрује непријатељске шифре. Аутор машине је, а ко би други: славни математичар Алан Тјуринг, који је касније починио самоубиство. Помиње се да је загризао отровну јабуку која je , према ретким тумачима, узета за ознаку компаније „Епл”.

Игра „жандара и лопова”, дакле, траје у недоглед. Чему толико узрујавање што америчка Национална агенција за безбедност ослушкује разговоре и завирује у дописивање?

Сви смо ми, у суштини, читачи туђих мисли. Не верујете?

На први поглед чини се да је у истраживачким лабораторијама већ извађена прва цигла из зида који раздваја наш спољашњи и унутарњи свет. Унапређена технолошка помагала разгрнула су завесу иза које се скрива свачије сопство.

Ватрене присталице, чак, наговешћују да су надохват непогрешивог дигиталног откривача лажи, утемељеног на осматрању можданих титраја. Замислите да на аеродрому истовремено снимате нечији пртљаг и главу?

Кад год се запитамо да ли је прекорачена невидљива граница, ваљало би се сетити Министарства за истину у роману Џорџа Орвела „1984”. Домишљати предузетници нису желели да заостану за љубопитљивим обавештајцима, тако је једна компанија у САД пре седам година огласила да лако открива преваре, нудећи снимаче главе по цени од 10.000 долара. Дугогодишњим огледима научници су, наиме, установили да је кудикамо већи напор потребан да се изговори лаж него истина. И то се испољава појачаним пуцкетањем на спојевима нерава у мозгу испитаника.

Шта ће се догодити када дозволи да их користе послодавци, наставници и тако редом?

Нобеловац Дејвид Балтимор се изјаснио: „Можемо ли проникнути у туђе мисли?... Не верујем да је то чиста фантастика, али ако се оствари, створиће пакао од света.” Уколико је за утеху: делотворно читање туђих мисли деценијама је далеко.

Теоријски физичар Мичио Каку опомиње: „Моћ науке да испитује процес размишљања развијаће се експоненцијално.” Поједностављено казано, удвостручаваће се из године у годину.

И напокон ће човек на измаку 21. столећа сличити боговима из митологије: премештаће предмете пуким мислима (телекинеза). Темељи су постављени 1998, када је педесетогодишњак, одузет после можданог удара, с електродама у глави погледом померао показивач (курсор) на рачунарском екрану.

Наслов смо позајмили с корица књиге есеја „Њушкачи јабука”, нашег математичара и писца Владимира Тасића. То су људи без уста, астоми, који се хране њушкајући јабуке.