Министарка и директори

Пре неколико дана у испоставу београдске електродистрибуције у Масариковој улици банула је министарка енергетике Зорана Михајловић и на очиглед окупљених грађана очитала буквицу директорима те куће, али и генералном директору Електропривреде Србије Александру Обрадовићу на аљкаво обављеном послу о преносу надлежности са ЕПС-а на његово специјализовано предузеће „Снабдевање”. Осула је дрвље и камење на непословност, неорганизованост, непоштовање купаца, осионост…

После два-три дана у тој истој пословници – отворено је много више шалтера, а директори су обећали да ће све нејасноће бити отклоњене. И све то после једне, институционално посматрано, куртоазне посете министaрке Михајловић пословној јединици јавног предузећа каква је Електропривреда Србије на чијем је челу, бар тако се у јавности тврди, а до сада то нико није демантовао, човек из њене партије.

Шта би било да је из неке друге странке?

Ништа.

Не тако давно министарка Михајловић имала је силне замерке на рачун директора јавног предузећа „Србијагас” – Душана Бајатовића, високог функционера Социјалистичке партије Србије. Износила је свакојаке притужбе на његов рачун. Упрегла је и налазе Државне ревизије. Да је неког реда у овој земљи било би посла и за јавно тужилаштво. Претила му је сменом, Анкетним и другим одборима. И?

Ништа му није (од)могла. Осим мало зле коалиционе крви, све се завршило у бури једне чаше. Коалиционе.

Цела ова прича има само једно питање – да ли и када ресорни министар, попут енергетике, може да смени директора јавног предузећа из свог ресора? Кратак и једноставан одговор је, судећи по ономе како је скројен систем њиховог постављања, никада. Министарство, енергетике, конкретно, није вертикално уређено па да министарка Михајловић поставља „своје” директоре јавних предузећа. То чини влада уз, разуме се, сагласност ресорних министара. И министарка Михајловић је, да не буде забуне, дигла руку за реизбор Бајатовића, јер је о томе одлучено на другој инстанци на коју она нема, нити може да има утицаја.

Директори тих јавних предузећа, дакле, не полажу рачун „свом ресорном министру”, већ влади, јер их је и она поставила на то место. Да невоља буде већа рачун за учињено не полажу ни партији из које су дошли. Таквих „светлих примера” је пуно. Овај простор у новини био би мали за њихово набрајање. С њима се и данас тужилаштва баве са веома неизвесним исходом.

Лепо је од министарке Михајловић што је изашла из кабинета, који је, недалеко од Масарикове улице у Београду, али од ње се, ипак, очекује да сама, али и снагом своје странке, започне измену правила по којима директори јавних предузећа неће долазити као недодирљиви партијски кадрови.