Ministarka i direktori

Pre nekoliko dana u ispostavu beogradske elektrodistribucije u Masarikovoj ulici banula je ministarka energetike Zorana Mihajlović i na očigled okupljenih građana očitala bukvicu direktorima te kuće, ali i generalnom direktoru Elektroprivrede Srbije Aleksandru Obradoviću na aljkavo obavljenom poslu o prenosu nadležnosti sa EPS-a na njegovo specijalizovano preduzeće „Snabdevanje”. Osula je drvlje i kamenje na neposlovnost, neorganizovanost, nepoštovanje kupaca, osionost…

Posle dva-tri dana u toj istoj poslovnici – otvoreno je mnogo više šaltera, a direktori su obećali da će sve nejasnoće biti otklonjene. I sve to posle jedne, institucionalno posmatrano, kurtoazne posete ministarke Mihajlović poslovnoj jedinici javnog preduzeća kakva je Elektroprivreda Srbije na čijem je čelu, bar tako se u javnosti tvrdi, a do sada to niko nije demantovao, čovek iz njene partije.

Šta bi bilo da je iz neke druge stranke?

Ništa.

Ne tako davno ministarka Mihajlović imala je silne zamerke na račun direktora javnog preduzeća „Srbijagas” – Dušana Bajatovića, visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije. Iznosila je svakojake pritužbe na njegov račun. Upregla je i nalaze Državne revizije. Da je nekog reda u ovoj zemlji bilo bi posla i za javno tužilaštvo. Pretila mu je smenom, Anketnim i drugim odborima. I?

Ništa mu nije (od)mogla. Osim malo zle koalicione krvi, sve se završilo u buri jedne čaše. Koalicione.

Cela ova priča ima samo jedno pitanje – da li i kada resorni ministar, poput energetike, može da smeni direktora javnog preduzeća iz svog resora? Kratak i jednostavan odgovor je, sudeći po onome kako je skrojen sistem njihovog postavljanja, nikada. Ministarstvo, energetike, konkretno, nije vertikalno uređeno pa da ministarka Mihajlović postavlja „svoje” direktore javnih preduzeća. To čini vlada uz, razume se, saglasnost resornih ministara. I ministarka Mihajlović je, da ne bude zabune, digla ruku za reizbor Bajatovića, jer je o tome odlučeno na drugoj instanci na koju ona nema, niti može da ima uticaja.

Direktori tih javnih preduzeća, dakle, ne polažu račun „svom resornom ministru”, već vladi, jer ih je i ona postavila na to mesto. Da nevolja bude veća račun za učinjeno ne polažu ni partiji iz koje su došli. Takvih „svetlih primera” je puno. Ovaj prostor u novini bio bi mali za njihovo nabrajanje. S njima se i danas tužilaštva bave sa veoma neizvesnim ishodom.

Lepo je od ministarke Mihajlović što je izašla iz kabineta, koji je, nedaleko od Masarikove ulice u Beogradu, ali od nje se, ipak, očekuje da sama, ali i snagom svoje stranke, započne izmenu pravila po kojima direktori javnih preduzeća neće dolaziti kao nedodirljivi partijski kadrovi.