Нема анђела на Блиском истоку

Венеција, Лидо – Има један филм који као да не припада оном што је селектовано у главни такмичарски програм 70. Мостре. Снимљен у једном кадру – секвенци, у трајању 81. минута, филм „Ана Арабиа“, познатог и цењеног израелског редитеља и сценаристе Амоса Гитајиа, није од оне врсте филма који ће публику освојити својом формом, стилом или редитељским рукописом нити причом уобичајеном за филмове који стижу са поднебља Блиског истока, па и из збирке овог аутора у којој су „Кипур: ратна сећања“, „Кућа“, „Слободна зона“, „Ускрс“, „Обећана земља“ или „Кедош“. Гитајиев филм осваја својом садржином и суштином тренутака живота омање заједнице Јевреја и Арапа, који заједно, у међусобном сродству и у мешаним браковима, живе у готово заборављеној енклави у Џафи, надомак Тел Авива. Коначно један филм на увек врућу тему, без бруталности, агресије и смрти.

Ана Арабија није име, шта ово тачно значи?

На арапском – ја, Арап.

Филм без великих покрета камере, без много дешавања унутар кадра, али Ви успевате да увучете гледаоца у неодољиви микрокосмос јеврејско-арапске породице која живи у великој љубави, на правом острву мира?

Мислио сам да ја на становнике ове регије који су много патили и пате и који живе у спирали све веће бруталности, једину „антибомба бомбу“ коју могу да „бацим“ јесте да говорим нешто потпуно супротно. Шта је другачије и супротно? Баш то да покажемо да људи живе заједно, да могу да воле једно друго и да тако избегнемо онај уобичајени „анђеоски портрет“ Блиског истока. Јер, управо је тај „анђеоски портрет“ по којем се разни фанатици и националисти убијају међусобно без икаквих обзира, највећи отров. Људи су саткани од контрадикција и овај филм је омаж људској контрадикторности.

У великом свету филма, са „Ана Арабијом“ сте показали да шапутање може бити гласније од вике?

Многи су изненађени, али су и јасно схватили да филм о Палестинцима и Израелцима може да постоји и без крвавих сцена сукоба, рата, мржње.

Виђен је у Венецији и израелски филм „Витлејем“, после којег су ми многе колеге рекле да су на палестинској страни и да сматрају да је Израел преагресиван. Смета ли Вам то?

Ја сам за то да људи имају права да кажу шта мисле, не желим да елиминишем критицизам. Без икакве демагогије могу да кажем да сматрам да Израел заслужује да буде критикован, Палестина и друге арапске земље такође. И то треба прихватити. Ја такође прихватам и сматрам да Израел не ради анђеоске ствари. Нисам религиозан, али долазим из традиције у којој је од давнина постојала велика школа критицизма. Чак су и велики библијски текстови – критички текстови, а не паблик рилејшен. Као што знате, чак је и слављени и вољени краљ Давид у Библији критикован као неморалан.

У том смислу, да ли филм треба да буде огледало друштва или алат с којим се може поправљати друштво?

И једно и друго. Филмски ствараоци нису само једноставни пиони историје. За неке од нас филм је начин на који говоримо и на који исказујемо оно што мислимо. Требало је да постанем архитекта, јер сам прво завршио архитектуру, али сам почео да снимам филмове јер сам схватио да желим да своје мисли изнесем напоље, међу људе.

Да ли је филм право место за политичку декорацију?

Зашто да не, уколико имате нешто вредно да кажете.

Да ли је Ваш филм политичка декорација?

Видите, једна од најстаријих процедура и процеса на Блиском истоку је – елиминисати оне друге. То је, рецимо, у Ираку довело до тога да тамо више не постоје хришћанске и јеврејске заједнице, а оне су биле неке од најстаријих дијаспора у историји. Сва та процедура етничког чишћења је катастрофална. Требало би да будемо колевка цивилизације на Медитерану, а шта се догађа? Треба коначно да прихватимо да је довољно и дозвољено да се не слажемо, али да се сложимо да треба престати са бруталношћу.

Сирија Вам је близу, како Ви гледате на амбиције САД да интервенише без сагласности УН?

Имамо већ довољно незапослених људи на планети и не требају нам још и незапослени политичари! Они су били прилично лењи и не много храбри да покушају да покрену ствари на Блиском истоку напред. Што се Сирије тиче, заиста не знам шта да мислим, јер не разумем сврху и разлоге за масакр. Најбољи начин да се то прекине јесте да пустимо те добро одевене, паметне момке да сиђу са голф-терена и изађу из својих лимузина и да покушају да учине нешто. Упорним преговорима и без лажних идеја о перфекцији. По мени, тежња за перфекцијом је разлог за непрестани рат. Свака страна тврди да је нобл, најоригиналнија и највише у праву. Доста! Уморни смо од ове врсте комуникације.

--------------------------------------------------------

Лех Валенса и председник Наполитано на Лиду

У самој завршници 70. Мостре, два филма и два филмска догађаја приредили су и радост и освежење. Легендарни пољски аутор Анџеј Вајда пријатно је изненадио енергичношћу биографског играног филма „Валенса, човек наде“, због кога се на Лиду појавио лидер „Солидарности“ и бивши пољски председник Лех Валенса, веома расположен за интервјуе. Другу филмску радост приредио је италијански маестро Еторе Скола са узбудљивим документарно-играним филмом „Како је чудно звати се Федерико: Скола прича о Фелинију“. На церемонију доделе „Златног лава“ за животно дело Еторе Сколи, данас долази и председник Републике Италије Ђорђо Наполитано.