Запис у пијеску

Пролази љето и десиће се убрзо да нико од нас неће бити у Израелу барем неколико дана, тако да сам почео да бринем како ли ће, и хоће ли моћи, ова земља да поднесе тај хендикеп.

Јер, никада у ових 18 година, од тренутка када смо нас четворо  након „бродолома”  испливали на овај „Рт добре наде”, нисмо оставили наш нови дом без бар једног „чувара”,  да се нађе - за сваки случај.

А морало се и радити. Како су  нам деца одавно одабрала своје путеве, немамо ни нас двоје превише шта чувати, оно што нам је преостало исувише је наше, лично, тако да никоме ни на памет не пада, када би чак и могао, да нам то узме, отме, или украде.

У складу с тим, и нашим ограниченим могућностима, већ трећу годину заредом нас двоје -  кључ у браву, пртљаг на раме, и хватамо се пута. Хрлимо Завичају, не заборављајући и не одричући се старих навика, до посљедњег даха.

Док она скоро два мјесеца пре пута обилази и најзабаченија мјеста где се нешто купује и  продаје, бирајући скромне поклоне за  наше најближе, и задовољавајући своју страст за „мотањем по трговинама”, не преостаје ми ништа „паметније” од изазовне и раскошне  плаже на којој свако јутро размишљам о свом давнашњем сну о животу у неком приморском градићу.

Гледам јутрос рано, лежећи, тако, на леђима, у  небески  азурно плави свод изнад ашдодске плаже, на којем се, тамо  негде према египатској страни, бјеласа  попут облачића, у част рамазана ваљда, начета половина Мјесеца, иако је одавно свануло а сунце више од два сата жури ка своме зениту.

И кажем сам себи; „ј***ш снове који се остварују у бунилу” ...

Док смо, ономад, путовали  једном годишње  по пет, шест сати, неријетко и више, до мора, сачекивали или затицалио на одредишту све оне друге и драге, са којима смо скоро цијелу годину планирали заједнички одмор - то је било нешто.!

То је било незаборавно!

Не само због младости, јер су у то вријеме и старци били много срећнији од ових данашњих.

Сада, када се спремам да са мора путујем на одмор, преплануо и скоро остарио, радост сусретања са свима онима који су „претекли”, неће, знам, изостати, али, не стидим се признати - све је било другачије са сновима...  

Сви још,  ипак -  нису потрошени, а свако од нас би требао имати у резерви, онако само за себе, бар по један мали,  лијепи сан који ће непрестано и у недоглед сањати.

Свој сам јутрос записао у пијеску на плажи,  свеједно то, овде - нико не разумије.

Алекса Благојевић,Израел