Портрет без рама: Сергеј Лавров

Већ готово деценију је висока атлетска фигура аристократског држања заштитни знак нове руске спољне политике. Брзе памети, разложно саопштаваних аргумената, неспреман да „не” прихвата за одговор, опрезан, преговарачки флексибилан и критичарски оштар када је потребно.

„Ко си ти да ме учиш мом… послу”, жестоко је 2008. реаговао шеф руске дипломатије Сергеј Викторович Лавров на једну упадицу британског колеге Дејвида Милибанда током расправе о рату у Грузији. При томе је испред речи „послу” убацио колоквијални израз који није примерен штампи.

Сталожени човек, у прецизно скројеном тамном оделу, са угледом какав данас има ретко који светски дипломата, показао је да је вичан и „мало оштријем разговору”.

Није се либио ни да бившој америчкој државној секретарки Кондолизи Рајс одбруси да је њено убеђивање да амерички ракетни штит у Европи није уперен против Русије обична – глупост.

Калио се као стални представник Москве у УН 1994–2004, у временима криза око Косова и Ирака.

Није оклевао да осуди савезника Северну Кореју која је, упркос забрани Савета безбедности УН, лансирала ракету са вештачким сателитом, али и Вашингтон због исхитреног давања легитимитета сиријским побуњеницима.

Дуготрајно искуство је до пуног изражаја дошло у случају Едуарда Сноудена, пребеглог сарадника обавештајне службе САД, као и пре неки дан када је од америчког колеге Џона Керија буквално „отео” идеју о стављању сиријског хемијског оружја под међународну контролу, чиме је планирана војна акција САД барем на неко време постала излишна.

Рођен у Москви 21. марта 1950. од оца Јерменина и мајке Рускиње, изданак је врхунске дипломатске школе бившег СССР-а, која памти имена као што су: Георгиј Чичерин, Вјачеслав Молотов, Андреј Вишински, Алексеј Добрињин, Андреј Громико. Потом у новој Русији Андреј Козирјев, Јевгениј Примаков, Игор Иванов.

Планирао је да студира физику, али је на подстицај мајке 1972. завршио престижни Московски институт за међународне односе. Дипломатску каријеру почео је у Шри Ланки где је енглеском и француском придружио знање локалног сингалског језика. Потом следе дужности у Министарству иностраних послова, совјетског и руског.

Први пут за шефа дипломатије именовао га је Владимир Путин 2004. Мандат продужава још два пута: 2008. у време Дмитрија Медведева, а потом и 2012, поново под Путином.

Дмитриј Симес, председник вашингтонског Центра за националне интересе, сматра да је Лавров изабран за шефа дипломатије како би „пројектовао руску моћ и руски понос, што он успешно ради”.

Ожењен је и има кћерку. Воли да свира гитару и компонује. Страствени је пушач, што га не спречава да ужива у рафтингу брзим водама.