Portret bez rama: Sergej Lavrov

Već gotovo deceniju je visoka atletska figura aristokratskog držanja zaštitni znak nove ruske spoljne politike. Brze pameti, razložno saopštavanih argumenata, nespreman da „ne” prihvata za odgovor, oprezan, pregovarački fleksibilan i kritičarski oštar kada je potrebno.

„Ko si ti da me učiš mom… poslu”, žestoko je 2008. reagovao šef ruske diplomatije Sergej Viktorovič Lavrov na jednu upadicu britanskog kolege Dejvida Milibanda tokom rasprave o ratu u Gruziji. Pri tome je ispred reči „poslu” ubacio kolokvijalni izraz koji nije primeren štampi.

Staloženi čovek, u precizno skrojenom tamnom odelu, sa ugledom kakav danas ima retko koji svetski diplomata, pokazao je da je vičan i „malo oštrijem razgovoru”.

Nije se libio ni da bivšoj američkoj državnoj sekretarki Kondolizi Rajs odbrusi da je njeno ubeđivanje da američki raketni štit u Evropi nije uperen protiv Rusije obična – glupost.

Kalio se kao stalni predstavnik Moskve u UN 1994–2004, u vremenima kriza oko Kosova i Iraka.

Nije oklevao da osudi saveznika Severnu Koreju koja je, uprkos zabrani Saveta bezbednosti UN, lansirala raketu sa veštačkim satelitom, ali i Vašington zbog ishitrenog davanja legitimiteta sirijskim pobunjenicima.

Dugotrajno iskustvo je do punog izražaja došlo u slučaju Eduarda Snoudena, prebeglog saradnika obaveštajne službe SAD, kao i pre neki dan kada je od američkog kolege Džona Kerija bukvalno „oteo” ideju o stavljanju sirijskog hemijskog oružja pod međunarodnu kontrolu, čime je planirana vojna akcija SAD barem na neko vreme postala izlišna.

Rođen u Moskvi 21. marta 1950. od oca Jermenina i majke Ruskinje, izdanak je vrhunske diplomatske škole bivšeg SSSR-a, koja pamti imena kao što su: Georgij Čičerin, Vjačeslav Molotov, Andrej Višinski, Aleksej Dobrinjin, Andrej Gromiko. Potom u novoj Rusiji Andrej Kozirjev, Jevgenij Primakov, Igor Ivanov.

Planirao je da studira fiziku, ali je na podsticaj majke 1972. završio prestižni Moskovski institut za međunarodne odnose. Diplomatsku karijeru počeo je u Šri Lanki gde je engleskom i francuskom pridružio znanje lokalnog singalskog jezika. Potom slede dužnosti u Ministarstvu inostranih poslova, sovjetskog i ruskog.

Prvi put za šefa diplomatije imenovao ga je Vladimir Putin 2004. Mandat produžava još dva puta: 2008. u vreme Dmitrija Medvedeva, a potom i 2012, ponovo pod Putinom.

Dmitrij Simes, predsednik vašingtonskog Centra za nacionalne interese, smatra da je Lavrov izabran za šefa diplomatije kako bi „projektovao rusku moć i ruski ponos, što on uspešno radi”.

Oženjen je i ima kćerku. Voli da svira gitaru i komponuje. Strastveni je pušač, što ga ne sprečava da uživa u raftingu brzim vodama.