Апсурдистан

Агенти српске спољнообавештајне службе неће као Џејмс Бонд улетати кроз прозоре и красти документа са столова. То чврсто обећава шеф српске дипломатије Иван Мркић, појашњавајући шта значи обнављање Службе за истраживање и документацију (СИД) Министарства спољних послова.

Стране силе, дакле, сада мирније спавају. Поред толиких нерешених конфликата у свету, само су још фалили српски агенти који им се веру по државним зградама или мувају секретарице.

Фамозни СИД од оснивања 1949. био је један од најважнијих Титових обавештајних холдинга, посебно откако се Југославија попела на трон покрета несврстаних. Тада је озбиљна држава, као и све озбиљне земље, попут САД или Русије, имала сасвим озбиљну спољнообавештајну службу.

Не тврдим да смо пре шест године постали неозбиљна земља само зато што је тада спољнобавештајна ампутирана из обавештајног система Србије. Ваљда смо били тако добри са сва четири стуба спољње политике да смо закључили да је глупо да шпијунирамо те стубове.

Али, прилично је забавно што исту службу поново имплантирамо тамо где је и била. Дакле, спољнополитички стубови ипак нешто крију од нас, па државно руководство сада жели да открије шта је то што не смемо да знамо.

Одлазак, па повратак СИД-а, међутим, није једини апсурд у Апсурдистану. Или сте можда мислили на Србију? Ја нисам, мислио сам како су пре неколико година, на велика врата промовисане и у свет слате економске дипломате. Сада се ти експерти више и не помињу.

Када смо већ код Службе, гле апсурда: Служба све чује, све зна. Само не зна ко ће им бити нови шеф.

А кад смо већ код шефа, сви би да се поистовете са њим. Ево га, на видику још један Вучић – селектор Синиша Михајловић тврди да је сличан вицепремијеру. Трпимо критике док вршимо тешке захвате, жали се Синиша. Какви су то тешки задаци? То што није звао Адема Љајића, јер мали Адем не жели да пева химну? Хајде, чик, нека Синиша проба да истера Вучића из владе, ако Аца не отпева „Боже правде”.

Сви смо ми Вучић, чује се титовска парола од његових дојучерашњих љутих противника, од Весне Пешић и Миодрага Костића до Горана Весића и Млађана Динкића. Најдаље је, ипак, отишао Вук Драшковић. Склон литерарним метафорама, Вук је канонизовао Вучића, унапређујући га у – апостола Павла.

У шта ли то елите, политичке, финансијске, фудбалске, желе да претворе Вучића, који би се, гле апсурда, до пре неколико година – да чује садашњег себе – вероватно одрекао самога себе? У Тита или свеца? Ваљда у овог првог. Јер, свеци нису имали СИД.