Ангела и Срби

Победа Ангеле Меркел на савезним изборима у Немачкој пробудила је наду у деловима српске јавности да би канцеларкин нови кабинет, уз „малу помоћ” Зелених или социјалдемократа, могао да отвори ново поглавље у односима Берлина и Београда – повољније за Србију у погледу њеног напретка у процесу евроинтеграција, али и кад је реч о нормализацији односа Београда и Приштине.

Оптимистичка предвиђања темеље се на две претпоставке.

Прво, постоји спремност да се поверује како ће политика Берлина у трећем мандату Меркелове бити усредсређена на унапређење европског заједништва, а Немачка одустати од пренаглашене улоге европског хегемона. Друго, оптимистичка оцена о промени немачког курса заснива се и на вероватноћи да ће највећа опозициона странка СПД постати коалициони партнер демохришћана и одредити „мекши” курс према Србији.

Вероватно је на то алудирао Михаел Ерке, директор Фондације „Фридрих Еберт”, када је прекјуче оценио да је влада Ангеле Меркел „можда најгора опција за Србију”. Читалац треба да зна да је поменута фондација прилично блиска главном ривалу демохришћана Ангеле Меркел, дакле Социјалдемократској партији Немачке. Поткрепио је своју тезу поређењем са суздржаношћу Немачке у оцењивању проблема у другим кризним жариштима света, попут Сирије. Међутим, када је реч о Србији, Немачка се, вели Ерке, постављала као европски хегемон.

Порука директора уважене фондације може да се тумачи и на следећи начин: боље би вам било са социјалдемократама и не треба да се радујете успеху Ангеле Меркел.

Захваљујемо господину Еркеу на савету, али нас искуство учи нечем другом: да неке велике разлике заправо и нема и да немачке власти воде немачку спољну политику без обзира на то која је странка на власти. Сећамо се улоге немачких влада у распаду бивше Југославије, али и уочи и за време бомбардовања СР Југославије... За време канцелара Герхарда Шредера, који данас показује разумевање за Србију, и његовог зеленог вицеканцелара Јошке Фишера Југославија је бомбардована, а за време канцелара Хелмута Кола и Ханса Дитриха Геншера Немачка је енергично гурала Европу у признање Хрватске и Словеније, а затим и Босне и Херцеговине.

Слично је и у Сједињеним Америчким Државама, где се смењују демократе и републиканци, Клинтон, Буш и Обама, а политика према Србији остаје увек иста. После бомбардовања 1999. Срби су се наивно радовали Бушу, који је брже-боље признао Косово...

Што се Ангеле Меркел тиче, њу политичка Србија памти по томе што, ако ништа друго, барем није помагала нашим политичким лидерима да нас уљуљкују у неосноване наде. Приликом посете Београду у августу 2011. бруталном отвореношћу отворила нам је очи – да не бисмо лаковерно прихватали тумачења наших политичара о крајњем смислу постигнутих договора и о условима који нам се постављају.