Европска срамота

Најмање две деценије понавља се исти ритуал: када се догоди трагедија са имигрантима који покушају да се „сплавовима медуза” дочепају јужних обала Европе, медији подсете на њихову судбину а политичари и бирократе Европске уније поново отворе расправу о томе ко је одговоран.

Симбол калварије очајника који су дали све што имају не би ли се искрцали на копно свих њихових надања постало је најјужније италијанско острво Лампедуза, прва одредница поред које кормилари који тргују судбинама имиграната покушавају да искрцају своје товаре.

Од 1999. више од 200.000 људи из Африке и Азије се, бежећи од ратова, сиромаштва и глади, искрцало на Лампедузи – 22.000 од почетка ове године.

Процена је да је од 1988. њих најмање 19.000 страдало покушавајући да се докопа обала Европе!

Лампедуза је симбол европске срамоте. „Колико треба да буде гробље мог острва?”, написала је у фебруару, иритирана глувоћом италијанских и европских власти, градоначелница Лампедузе у писму послатом у Брисел.

У ЕУ траје потмули рат – чија је одговорност за то. Јужне чланице ЕУ годинама узалуд покушавају да проблем с имигрантима поставе на агенду Брисела.

„Брисел би требало да дође на Лампедузу”, пише „Коријере дела сера” подсећајући да су имигранти брига свих. Од сваких 1.000 становника у Шведској су девет имигранти, у Немачкој шест, у Холандији 4,5 а у Италији само један.

Та статистика потврђује да је Италија само одскочна даска имигрантима који преживе таласе. Иду даље, управо ка Шведској, Немачкој, Холандији – земљама које одбијају предлог да ЕУ пажљивије прати кретање имиграната по континенту.

Северне чланице монотоно понављају: Не можемо да им допустимо да се насељавају по Стокхолму, Берлину, Амстердаму... Савет Европе је непосредно пред трагедију Лампедузе поново оптужио Италију да је магнет имигрантима због „неодговарајућих системских одговора”.

Повремене полемике, општа равнодушност – која је сада за прву пратиљу добила цинизам. Како објаснити одлуку Рима да страдалима постхумно доделе држављанство, а да преживеле спроведу у логор на Лампедузи у коме је већ најмање 5.000 имиграната?

Подсећа на стих руске песме: „Цар Николај издал манифест, мертвима слобода, живима арест”.

Притиснута страховима и кризом, Европа се затвара. Нема одговор на дилему да ли је приоритет спасавање живота несрећника или је најважнија заштита граница. Политика, то јестнедостатак политике, затвара круг хипокризије у коме ће се поново неке нове десетине или стотине удавити.

Mare nostrum, наше море, припада свим медитеранским земљама а оне на његовом северу махом су у ЕУ, што логично значи да је то проблем читаве Уније. Али, решења за европску верзију азијских „људи из чамаца” нема.

Наше море остаје њихово гробље.