Две главе и Хаг

Милозвуци у којима је хрватски председник Иво Јосиповић у уторак увече уживао слушајући на Бемусу премијеру опере Исидоре Жебељан „Две главе и девојка” нису се поновили наредног дана када се први пут састао са српским председником Томиславом Николићем.

Разговори под радним насловом „Две главе и Хаг” очекивано су показали да је највеће бреме међусобних односа хрватска тужба за геноцид поднета против Србије у Хашком трибуналу. Николић је, могуће, сувише јасно показао колико му је важно да тужба буде повучена. При томе је, у домаћински доброј намери али дипломатски трапаво, све свео на „свађу око међе” коју „добри пријатељи не решавају на суду”.

Испаде да је „спор око међе” дефиниција ратних збивања почетком деведесетих коју Загреб и данас квалификује као „агресију на Хрватску” а Београд као „грађански рат” бивше СФРЈ.

Јосиповић је био обазривији. Рекао је да одлука о евентуалном повлачењу тужбе зависи од владе, а да Бански двори очито чекају да се реше неки други проблеми са подужег списка који су цитирали и један и други председник.

Све у свему, без назнака икаквог пробоја у погледу тужбе и српске противтужбе, што је први сусрет Николића и Јосиповића уклопило у амбијент који је у Загребу створен чим је српски председник био изабран: хладно, неповерљиво.

Али, тако то може да изгледа посматрано искључиво кроз призму оних који су помислили да опуштена опатијска шетња Јосиповића и бившег председника Бориса Тадића може да реши све међусобне проблеме. Али односи између Хрватске и Србије нису и не треба да зависе о личном пријатељству.

Није Јосиповићева посета пропраћена неким конкретним резултатима, потписаним споразумима или договорима, али јесте дозидала још један ред нечега што би једног дана могао да буде маузолеј помирења.

Бреме старије и новије историје, терет стереотипова и инциденти садашњости, латинични и ћирилични, тешко се уклањају. Потребан је филигрански рад. Стални дијалог.

Зато резултате српско-хрватског самита треба тражити у обостраној спремности да се наслеђена питања решавају, у поновљеном ставу најновије чланице ЕУ да је у њеном интересу да преосталим земљама југоисточне Европе помогне да уђу у ЕУ, у економској сарадњи.

Овај простор је важан за Европу. Ако ни због чега другог, оно због дестабилизирајућег потенцијала који је кроз историју имао. Србија и Хрватска показују спремност да преузму одговорност за стабилност регије. Тако ће значај обе државе бити већи од њихових величина, што је такође обећавајућа вест.

Јосиповић је, као први хрватски председник који је говорио у Скупштини Србије, имао јасну поруку: сталним враћањем на отворена питања, а без њиховог затварања, губи се осећај за реалност.

Довољно мудро да оправда неопходност контаката Београда и Загреба.