(Не)моћ јавности

Демократији су потребни активни и информисани грађани. Без публике нема ре(с)публике, то јест јавног добра. Јавност омогућава грађанима да имају увид у функционисање власти. Политичка јавност израста из литералне јавности (кафане, салони, интелектуалне елите, образовани грађански кругови). Опет се у кафанама шапуће у страху од владара, говори се у шифрама и избегава се помињање његовог имена. Познато је да је и „владалац увек у страху од подвлашћених, па самим тим и од њиховог мњења”. Колико је јавност контролисана и колика је (не)моћ јавности?

Они који контролишу медије, у великој мери су у прилици да успоставе контролу над друштвом, да артикулишу и креирају јавно мњење. Опсесија јавним мњењем задире у темеље односа владара и поданика. Књаз Милош је имао концепт „стежи и попуштај“. Ми имамо стезање без попуштања. Вођство, када не успе да промени стварност, манипулацијом мења перцепцију те стварности. Критичка функција јавности уступа место манипулативној. Данас је то могуће непосредном контролом електронских медија с националном фреквенцом и уз помоћ таблоида који задиру у приватност, немају одговорност за јавну реч и доводе до усијања атмосферу у друштву. Стање се приближило тачки када је све могуће и када је све дозвољено. Постоје две стварности: његова и наша. Постоје два мишљења: његово и наше. Како би рекао Џејмс Брајс: „Нико није довољно поштен да би му се дала апсолутна власт.“ Основу државног разлога чини arcanum, то јест тајност и тајновитост. Овде је и државни разлог огољен, нестабилан и неизвестан. Укинуте су телефонске седнице владе, али су уведене јавне седнице. У ишчекивању прилике којом би грађани имали увид у функционисање власти, добили смо још једну демонстрацију моћи.

Јавно мњење подразумева слободну игру различитих мишљења наоружаних аргументима, који једни другима противтеже у јавним дискусијама, расправама и дијалозима. Има ли тога данас? Оштрица критике је отупела. Њено место заузело је идолопоклонство, поданички дух и подилажење онима горе. Чином клањања поданика онима горе, свима је горе, а не боље. Информацију и истину заменила је пропаганда. Ширење идеја је лакше, али је теже сналажење у обиљу понуде. Наизглед, делује да живимо у отвореном друштву у којем „свако има онолико информација колико жели“, али, с друге стране, институције масовне комуникације контролисаније су од стране власника. Медији постају извор, инструмент и полуга моћи. Овај процес није једнозначан. Развојем електронских медија и интернета публика постаје софистициранија. Цена долажења до информација је опала. Могућности публике су се увећале. Приступ медија је олакшан, али публика постаје фрагментиранија. Све је више медија, али је све мање оних који се масовно гледају, слушају и читају. Тиражи и пиплметри постају универзално мерило успеха и утицаја. Истовремено, владари су наклоњенији концепту „великог брата“. Ријалити програми су инспирисани парламентом, парламентарци су инспирисани ријалити програмом. У „Великом брату“ имали смо посланике, на „великог брата“ подсећа и парламент. Понекад и на „Фарму“. Укуси и стилови су помешани и прилично се уједначавају. Поново имамо вапај за правом на разлику и другачије мишљење, јер је основни принцип јавности – треба саслушати и другу страну (audiatur et altera pars). Медијска презентација и садржаји подилазе укусу шире публике, коришћењем свих опробаних форми, talk show, celebrity, enterteiment, infotainment, како би презентација била занимљивија и како би се задржала пажња. У обрачуну са ТВ садржајима грађани имају само један механизам – даљински управљач! Пре тога ваљало би проверити да ли сте тужени за претплату.

Затвореност медија говори о затварању друштва и обрнуто. Ако је судити по медијима, и на основу стања у њима, може се слободно рећи – у Србији ванредно стање је редовно. У атмосфери хапшења, која је само продубила и проширила страх, код политичара сваки говор потенцијално је опроштајни, а сваки наступ у медијима изгледа као ретка прилика за одбрану и заштиту. Ова „агора“ са које се могу прочитати другачији ставови потврђује да није све тако црно. Власт превиђа да су информације као вода и увек нађу свој пут. Где год да сте, довољно је да имате смарт мобилни телефон или таблет. То је и шанса и нада да се дође до информација и до истине. Не мора се пружати отпор, довољно је непристајање. Деведесетих, информације о стању у Србији, између осталог, добијали смо и преко Би-Би-Сија, Радија Слободна Европа, Гласа Америке, а онда преко медијских мрежа (АНЕМ). Данас се „звучни зидови“ пробијају „друштвеним мрежама“. Ту се јасно види рефлекс јавности, отрежњење и процес ослобађања од страха. Њихова платформа је: хумором и духовитошћу против глупости! Блогери, форумаши и твитераши пустили су дух из боце и грудву са врха, а истовремену у правцу врха. Њихову снагу не треба потцењивати. За то имамо и један крунски доказ. Блогери су дошли на власт, то јест ушли у владу. И бели листићи су ту негде. Не заборавите, не зато што су грађани тако хтели. Већ зато што им је то омогућио вођа. Докле ће, не знамо!

Професор Факултета политичких нука