Дерби

Бјежећи од вихора рата из своје земље те 1995. године, затекли смо се у њеном главном граду. У то вријеме ни у сну ми не би пало на памет да идем на утакмицу, али мој млађи син, иако тада тек дванаестогодишњак, „лудовао” је за „Партизаном” бар у истој мјери колико није волио  „Звезду”.

Рат је тада свом жестином бјеснио у БиХ,а нас двојица, у исчекивању визе за будућност у иностранству, постадосмо судионици стотог дербија између Звезде и Партизана...

Послије тога син ме „наговорио” да идемо на још једну утакмицу, на Карабурми, увјеравајући ме да је једна улазница само пет динара, а ми  смо у кући за наредна два дана, имали још свега десет динара...

Јавни превоз  у Београду тада скоро нико није плаћао,  а када смо, шверцујући се, дошли на капије стадиона могли смо за тих десет посљедњих динара купити  - само једну улазницу.

Ипак, пустили су нас обојицу да уђемо.

Био сам тада засигурно најтужнији гледалац на „Карабурми” јер сину нисам могао да купим ништа од онога што се, као за инат,  нудило са свих страна; кошпице, кикирики, сокићи, бонбоне, кока - кола...

Ничега сем туге и очаја се више  не сјећам са те утакмице, све до краја док на излазу не угледах младића од неких дведесетпет, шест година, у маскирној војничкој униформи, са испруженом десном руком.

Био је без ноге, ослоњен на штаке и - просио је...  Молио је за „неки динар” јер је - гладан. Загрлио сам сина, чврсто га привио уза се  и, стидећи се помало, помислио у себи; наша срећа, мили мој, што  још увијек не гладујемо, али морамо бјежати одавде макар и на сам крај свијета...

И данас, осамнаест година послије, овдје на другом континенту, нарочито у празничне дане, или када су славе и рођендани, без обзира што многи од најдражих одавно нису живи, заигра срце при помисли како би лијепо било да смо ми који смо преостали  - скупа, тамо гдје смо рођени и поникли, тамо гдје је наш Завичај... 

Пребирући по неким старим папирима, пронађох двије улазнице са стотог дербија...

Син, сада већ одрастао и свој човјек, недавно ми је, уочи 145. дебија, послао линк како бих, ако ме занима, путем интернета одгледао утакмицу између Звезде и Партизана.

Претпостављао сам, познајући његов данашњи однос према бившој „великој љубави”,  да ће он са својом девојком, у вријеме одигравања утакмице у Београду, изаћи у неки пријатан кутак Раховота,  града у којем живе овдје у Израелу,  али ми је послије рекао да је ипак гледао пренос.

Чак и неколико дана послије свега оног виђеног у преносу утакмице, а што нема никакве везе са фудбалом, осјећам неку мучнину у стомаку. Не умијем разазнати њено  тачно поријекло, али једно сигурно знам: То је оно што ми не да да размишљам о повратку, и што се, с времена на вријеме, јавља у разним облицима;

Од силуете оног војника без ноге који проси, до ових  луђака на трибинама (и око њих), преко свих тих  малих и никаквих  новостворених „држава”, граничних прелаза, силних предсједника и лидера свих врста, нових богомоља и препарираних вјерника, локалних моћника...

Лакше ћу, пресабирем се, овдје изаћи на крај са силним успоменама, него ли са стварношћу која би ме сачекала у повратку... Рачунам.

Алекса БЛАГОЈЕВИЋ, Израел (Ашдод)