Дивљи археолози у долини Пчиње

Врање – Старим царским и караванским друмом, ка граници са Македонијом и Бугарском, јужна и источна трансверзала која води од Моминог камена у врањском крају поново је актуелна и на удару је дивљих археолога. Наоружани најсавременијом дигиталном опремом за откривање племенитих метала, али и оном из бивше ЈНА, трагачи за благом се не либе да крамповима и пајсерима похарају усамљене цркве велике историјске и уметничке вредности.

У врањском, трговишком, прешевском, бујановачком и босиљградском крају много је археолошких налазишта,  а њихови добри познаваоци, уз помоћ старих војних карата, вечити су трагачи за закопаним благом. Александар Булатовић, пензионисани археолог и некадашњи кустос Народног музеја у Врању, нерадо је својевремено говорио о проналасцима на разним локалитетима. Једноставно, прибојавао се да ће тиме дивљим трагачима за разним скупоценим остацима цивилизације и историје открити налазишта која они могу оскрнавити и упропастити.

– Не прође много времена, а да се на Вражјем брду и Вражјим стенама, недалеко од Трговишта, не појави повећа рупа ископана преко ноћи – каже професор Драган Митић који је сваког другог викенда присутан у свом родном крају и додаје да се бескрупулозни трагачи за закопаним благом, али и безочни лопови не либе да поткопају темеље и подове црквених рамова као што је црква Мале Госпојине.

Митић додаје да се још увек препричава догађај када је пре неколико месеци, само захваљујући срећним околностима, "на златном путу" кроз долину Пчиње, код села Шапранца, избегнута трагедија. Тада су непознати археолози, копајући под окриљем мрака, крампом поткопали стену која их је, највероватније, затрпала. Није било настрадалих, али је било повређених, на шта указују трагови крви.

Иначе, позната налазишта код Великог Трновца, Лучана и Кршевице у бујановачкој општини драстични су примери за то. Неретко, музејски стручњаци наилазе на раскопане остатке зидина, разбацане делове разног керамичког посуђа, преврнуте споменике, белеге и стене.

Реџеп Кадрију, земљорадник из Лучана, од нумизматичке збирке коју је сакупљао скоро три деценије изградио је кућу. Он истиче да је продао збирку Српском нумизматичком друштву.

– Пре двадесет година, процењујем да је сума била велика, као сада око 100.000 евра – констатује Кадрију који је секиру стару око 2700 година, из старијег гвозденог доба, поклонио Народном музеју у Врању. – Изгледа да је моја срећа можда у томе што ми из куће, помоћне зграда и имања "извире историја", па где почнем да копам појављују се предмети стари неколико миленијума – напомиње Кадрију.

Ваља рећи да су многе цркве у овом крају препуштене на милост и немилост дивљим археолозима који, на основу предања, митова, легенди и старих мапа, покушавају да дођу до богатства. Иконостас и фреске у црквама попут оне у Јарешнику, у босиљградском крају, односно, сличне јој богомоље на Ђавољем камену надомак Трговишта, од непроцењиве вредности су. Због тога су често на мети, тим пре што у њих свештеници свраћају тек за одређене благдане. Нажалост, украдено из тих храмова завршава по разним галеријама и антикварницама у земљи и иностранству.

– Пре извесног времена дивљи археолози су, користећи радове на санацији, преко ноћи ушли у стару цркву и трагајући за благом замало је нису срушили копајући испод главних стубова – објашњава и показује учињено "дело" ноћних посетилаца архитекта Радивоје Недељковић.

Проналазак два ћупа сребрњака у њиви поред пута између Врања и Владичиног Хана посебно је распалио машту људи. Било је ту око 35.000 старих новчића велике вредности. Златко Јовановић, из Несврте, каже да у том крају више пута среће непознате људе који се распитују о разним узвишењима, белезима, каменима, брестовима и кривофејским удолинама. Чак су му, вели, нудили новац ако прихвати да их води по планинском беспућу где су некадашњим путевима пролазили разни каравани. Из страха од могућег проклетства, није прихватио позив.

– Туђе не треба дирати, посебно ако је закопано и заветовано благо. То, како се показало, доноси проклетство и поколењу – вели Јовановић.