Најружније лице ксенофобије

БЕОГРАД – Начин на који су страни азиланти дочекани у Обреновцу, где је држава желела да им обезбеди привремени смештај, сведочи о кризи човечности у Србији и држава би требало да одлучније наступи против таквих осуде достојних друштвених појава - оцењено је данас на почетку дебате „Филантропија и хуманитарна активност” коју организује Центар за демократију.

Председник Центра за демократију Драгољуб Мићуновић упозорио је, поздрављајући представнике хуманитарних организација и друштвено одговорних компанија, да хомогеност друштва, којој се у Србији декларативно тежи, не може да се оствари саможивошћу грађана.

Протест житеља Обреновца против азиланата за Мићуновића је сигнал да смо као друштво, држава и појединци изгубили осетљивост за човека.

„Некада се и зверима допушта да направе склониште близу људских насеобина, а ми смо данас сведоци најружнијег лица ксенофобије, и поражавајуће је да премијер мора да иде да их моли да буду људи”, рекао је Мићуновић.

И књижевница Вида Огњеновић сматра да срамни пример понашања групе грађана у Обреновцу указује на кризу филантропије у Србији.

„Ја сам згрожена одсуством сваке емпатије и разумевања и то је слика опустошења у области филантропије и саосећања”, рекла је Огњеновић.

Уводничари дебате су констатовали да неосетљивост која се исказује према странцима у невољи јесте само једна од манифестација чињенице да се у Србији саосећање шкрто исказује и према сународницима и суграђанима.

„Имамо 700. 000 незапослених, а биће их још, имамо око 300.000 људи који се хране у народним кухињама, што значи бар 50.000 породица, имамо огроман број старих болесних и напуштених које не желе да негују они које су подигли. Не можемо поручивати свету да смо нормална земља, а да се правимо да то не видимо”, приметио је Мићуновић.

Према његовим речима, када би десетине хиљада бедних и гладних умарширале у Београд са поруком да нису мачке и пси него људи, то би можда гануло њихове суграђане, али они нису у стању да се сами организију.

„Ова држава као најургентнији проблем има проблем сиромаштва и беде. Ако то не схвата, она ће се претворити у државу којој олигархија живи добро, а где ће се сви остали населити у фавеле”, упозорио је Мићуновић.

Огњеновић је констатовала да се у Србији све више тежи националдемократији, а не социјалдемократији, што не ствара повољну климу за снажење филантропског друштва.

„Филантропија, не само што је постала немодерна, већ је постала немогућа, јер се нигде не учимо филантропији. Учимо историју делећи се на нас и непријатеље, географију тако што учимо докле је наше, а одакле њихово. Другим речима, филантропија се више и не помиње, а уместо ње имамо филонацију и учимо да волимо сународника јер нација је света и даје оквир за нашу љубав”, рекла је Огњеновић.

Међутим, последица престанка бриге за људе уопште је, како је упозорила, престанак бриге за суграђане, што доказује и готово замрла традиција задужбинарства, а држава која води такву политику и сама заборавља на своје филантропске обавезе.

И Мићуновић је, као социјалдемократа, истакао да најбољи оквир за филантропско деловање дају управо социјалдемократске државе, јер је брига о грађанину као примаоцу солидарности у таквим државама обавеза која проистиче из друштвеног уговора.  

-----------------------------

Павловић:Срби отуђени, јер често мисле само на себе

БЕОГРАД – Истраживања спроведена у периоду 2008.-2009. године показују да се свега 12 одсто грађана Србије слаже с тврдњом да се већини људи може веровати, што је основни показатељ интерперсоналног поверења, изјавио је комуниколог Зоран Павловић са Филозофског факултета у Београду.

Он је додао да је Србија у том смислу практично на дну листе европских и држава у региону, али, с друге стране, при врху европске листе у погледу мишљења да би нас већина људи искористила када би била у прилици и да већина људи мисли само на себе.

„Таква мишљења су релативно стабилна и веома мало се мењају у последњих десетак година, што значи да интерперсоналне односе карактерише хронично неповерење, а у таквој ситуацији је веома отежана сарадња с другима, компромис је тешко остварив, а улагање труда у остварење неких заједничких циљева или бриге о општем добру обесмишљена”, рекао је Танјугу Павловић.

У складу с тим, Павловић наводи пример појединца који има велику личну корист од тога ако се вози градским превозом, а не плаћа карту, при чему дугорочно губе не само други људи, већ и он сам, јер зашто би плаћао карту када је већина других не плаћа.

Павловић је навео и да је Борислав Пекић једном рекао да је „онај ко гаји хронично неповерење у друге људе, могао да га стекне само искуством”.

„У том контексту, искуство свакодневног живота у Србији је пребогато - афере, злоупотребе, крађе, проневере и друге сличне работе”, истакао је Павловић.

Он је рекао да је поверење основни градивни елемент било код међуљудског односа без кога нема сарадње, солидарности или људске бриге о другоме.

Према Павловићевим речима, ако појединац верује другим људима, он сматра да је већина спремна да помогне и да је добронамерна, па ће и он бити вољан да помогне другоме у невољи, јер сматра да би и други људи то исто урадили за њега и да се на њих може ослонити.

„Међутим, ако појединац сматра да треба бити опрезан у односима с другим људима, јер су себични, заинтересовани само за сопствене интересе и спремни да искористе друге људе, не само да неће бити спреман да се жртвује за друге, него ће знати да на друге не може да се ослони”, нагласио је Павловић.

Он је додао да би се, чак и да смо вољни да се ангажујемо за друге, рекло да осећамо да практично мало шта можемо да учинимо и да су ствари изван наше контроле.

Томе делимично „кумују” транзитивни потреси претходних деценија који су довели у питање све устаљено и усвојено, што је довело до несигурности и неизвесности, тако да грађани не знају на кога и на шта се у данашњем свету могу ослонити.

„Важнији део одговора лежи у пракси политичких елита - потпуно нереспонзивни (не реагују) на захтеве грађана, бахати у гледишту да грађанима ништа не дугују, па они немају права ништа ни да траже, чврсти у уверењу да заувек остану на власти и, поврх свега, неефикасни, јер су реформе популистичке и неуспешне”, казао је Павловић.

Он је навео да разлог отуђености међу људима у Србији може бити и тај што смо научени беспомоћности.

„Пацке” које су грађани раније добијали за покушаје да утичу на ток друштвених дешавања за резултат имају пасивност и апатију, рекао је Павловић и навео илустрацију психолога Мартина Селиџмена који је спровео експеримент са псима који су, после кратког звучног сигнала, примали електрошокове.

Пас, који иначе лако научи да избегне негативну драж када чује најаву и пређе у други део просторије, прескочи ограду и слично, ако шок доживи без обзира на то шта уради, односно ако не може ништа учинити да их избегне, након неколико таквих сесија слика која се добија је тужна.

После звучног сигнала који га најављује, пас мирно прима електрошокове и више уопште и не покушава да их избегне, а чак и када му се уведе могућност да их избегне, он неће ништа ни покушати, јер је научио да је беспомоћан.

„Аналогија, иако груба, сасвим је примењљива, јер грађани, уљуљкани у осећају да су ствари изван њихове контроле, да узроци њиховог незадовољства, али и решења и одговорност леже ван њих, једноставно ништа и не покушавају да ураде за себе или своје суграђане”, нагласио је Павловић.

Он сматра да се један од узрока отуђености налази и у чињеници да је српско друштво друштво хроничних и дубоких подела - партизани и четници, Југословени и Срби, Срби и Хрвати, Срби и Албанци, верници и атеисти, монархисти и републиканци, модернисти и традиционалисти, аутономаши и централисти, прозападно и русофилски оријентисани, власт и опозиција, демократе и радикали, демократе и напредњаци, „делије” и „гробари”, богаташи и сиромаси, стари и млади...

„Поделе саме по себи нису проблем, сврставање и категорисање људи и догађаја је сасвим природна људска потреба”, објашњава Павловић и додаје да „поделе јесу велики проблем ако се потенцирају и наглашавају, ако анимозитети по разним основама трају и то у ситацији када недостаје неки надређени оквир заједништва, нешто чему сви заједно припадамо”, закључио је Павловић.