Портрет без рама: Кетрин Ештон

Мало ко је заиста очекивао да ће после Хавијера Солане спољном и безбедносном политиком Европске уније управљати особа која претходно није имала озбиљније дипломатско искуство, а још мање да ће управо та особа успети да успешно посредује у постизању споразума прво Београда и Приштине а потом, ни мање ни више, Вашингтона и Техерана. Баронеса Кетрин Ештон (59) ове године је остварила успехе које нико није очекивао када је пре три године изабрана за високу представницу ЕУ за спољне односе и безбедносну политику.

Не само да нису очекивали него су се критичари утркивали ко ће боље да објасни како је она „дилетант”. За британске политичаре је била „национална срамота”, француске дипломате су је оцењивале као „нулу”, док је 2011. у једној бриселској анкети рангирана као најмање ефикасни званичник ЕУ.

Међутим, кажу њени пријатељи, њу не погађају ове критике јер она је „особа која нема его” и која не прави превелику драму од тога што ради тешке послове. Сада већ препознатљива по склоности ка „тихој дипломатији” у којој је у правом плану компромис а не она, Ештонова је постепено постала високорангирани дипломата с којим све стране желе да разговарају. Због тога је Американцима добро послужила да преко ње уђу у отворене разговоре, које лично нису могли, а чак су и Русија и Кина пристале да она сама у преговарачкој соби утаначи текст споразума с Иранцима.

„Можете да постигнуте невероватно много ако сте спремни да за то не преузмете заслуге”, рекла је недавно „Тајму”. Да ли због скромности или зато што зна медије (удата је за британског новинара Питера Келнера с којим има двоје деце и још троје усвојене), она не воли да се медијски експонира а сваки њен успех и унапређење представљају јој изненађење.

Додуше, њено напредовање је често изненађење и за њене конкуренте, који знају да је рођена рударској породици у Апхоланду у Енглеској у којој је она бола прва која је завршила факултет. После рударско-техничке школе у Вигану, дипломирала је социологију у Лондону, а потом се ангажовала у организацији Кампања за нуклеарно разоружање, где је од административца стигла до потпредседника. Упоредо је радила као менаџер у другим организацијама посвећеним правима деце, особа са инвалидитетом, етничких мањина и угрожених друштвених група.

Иако се никад није кандидовала за посланика, на иницијативу Тонија Блера 1999. додељена јој је племићка титула и она улази у Дом лордова британског парламента у ком 2007. постаје председавајућа. Била је парламентарни подсекретар у министарствима образовања и правде, потом постала члан Крунског савета, а бирана је и за политичара године и племића године. Стицајем околности, одлази у Брисел за комесара ЕУ за трговину, а нешто касније долази и на чело европске дипломатије. Како каже, никад не би конкурисала за тај посао. Додуше, следеће године сигурно и одлази с те позиције јер ће Дејвид Камерон после европских избора желети да тргује њеном високом позицијом у Бриселу.

Ненад Радичевић