Смешак генерала Готовине

После свега што се у Хрватској догађало протеклих дана и месеци са ћирилицом и на фудбалским стадионима, поставља се питање: на који начин би Срби и Хрвати, као комшије-суседи, могли реално да сагледају једни друге? Рецепт је врло једноставан, обе стране требало би да се искрено суоче са прошлошћу. Јер и једни и други као да су и данас таоци прошлости.

При чему и није главни проблем историјска истина о међусобним односима, и о ономе што се збивало током Другог светског рата и почетком деведесетих година, већ како ту историјску истину данас доживљавају Хрвати, а како Срби. Пошто је после разбијања Југославије дух историјског ревизионизма дефинитивно пуштен из боце. Само је Југославија имала ту снагу да га, колико-толико, држи затвореним у боци.

Је ли то било добро, или је боље што је тај дух напокон изашао на видело, осетиће наредне генерације. И Срба и Хрвата. Јер, прошлост и једних и других препуна је националних траума, једни о другима имају унапред формиране представе, и једни и други сматрају да су као нације имуни на зло.

Можемо сада, на основу филмских снимака, нагађати колико је Хрвата одушевљено дочекало трупе Вермахта приликом уласка у Загреб у априлу 1941. а колико их је на улицама и трговима дочекало улазак партизана у Загреб 1945. Много мање. Зашто су стари Загрепчани долазак партизана 1945. називали „преокретом“, а не ослобођењем?

Или зашто су неки стари Београђани и после 1945. потајно очекивали да на улицама поздраве америчко-британске трупе које су прижељкивали да из Трста стигну до Београда? И ноћу играли бриџ чекајући те трупе.

Историјске се чињенице сада максимално релативизују. У Хрватској се партизанска борба у Другом светском рату после 1990. године минимизира, антифашизам се потискује, усташтво се протежира, па чак и рехабилитује. Блајбург се изједначава с Јасеновцем, о Титовој војсци се говори као о крвницима и садистима, пише се да су партизани били мртвозорници Хрватске, а усташе борци за слободну и демократску Хрватску. Нешто ми је све то познато и из других средина.

На државном и службеном нивоу у Хрватској се и данас тврди да су „блајбуршке жртве дале своје животе за највеће људске идеале: домовину, нацију и веру, да су те жртве углавном били недужни људи чија је једина кривица била то што су били Хрвати и противници комунизма, да су они хрватска туга али и понос, те да се њиховим примером родољубља треба надахнути“. Заговара се теза да је „међу блајбуршким жртвама било искрених антифашиста више него међу партизанима, и да су се, заправо, партизани понашали фашистички“.

А историјска истина је да су Енглези одбили да се усташко-домобранске снаге на Блајбуршком пољу предају британским снагама, већ су их препустили партизанским јединицама, које су извршиле одмазду над усташким трупама, са којима је на том месту било и много цивила. За ту одмазду пре би могао да се оптужи Винстон Черчил и Лондон него маршал Тито.

И сада ми оптужујемо сиротог Јосипа Џоа Шимунића, уместо да Загребу службено поручимо нека се за ратне трауме обрате Британцима у оквиру ЕУ фамилије. Ако смеју.

После слома СФРЈ било је само питање времена када ће се суочити партизанска и квислиншка Хрватска. Смешак генерала Готовине, када је недавно у Вуковару државном врху Хрватске препречен пут, говори да је тај тренутак сада и стигао. Тренутак истине, или историјско-политичке маскераде чека и Србију. Или је већ и овде стигао? Јер, „хрватска повијест” очито не може без „српске историје”...         

Зашто се Срби и Хрвати „не воле”? Зато што су слични и зато што мешавина језичке сродности и разлика у броју становника, односно у националној величини, чини прилично нездраву комбинацију. Ниједан други званични национални језик није толико сличан хрватском званичном језику као што је то српски званични језик и обрнуто, иако ја лично, односно особно, сматрам да је то исти језик.

Хрвати кажу крух за хлеб, Срби хлеб за крух, а у Хрватској постоје Хлебине, у Србији је Крушевац. Окупљање Срби називају и саборовањем, а Хрвати свој парламент зову Сабором. Иза језичке сродности крије се и велика сличност у менталитету.

Наравно, после 1991. године у Хрватској се интензивно радило на увођењу неких језичких архаизама, све у циљу да би се језик што више разликовао од српског. И у томе се и успело, јер је задивљујућа дисциплина грађана Хрватске, који и у обичном неформалном разговору користе нове термине, не само млађа популација која и није имала прилике да говори „нормалним“ хрватским језиком, већ и старија генерација која је 50 година говорила без нових кованица.

Нисам стручњак за језик, осим тога и ја сам некада говорио и писао ијекавски, а сада говорим и пишем екавски, али констатујем да су језички комесари у Хрватској успели у свом послу. Јер, тако се ствара држава и нација. А суседи су све томе подредили...