Наша влада маше репићем

Академик Љубомир Симовић (1935), песник, драмски и прозни писац, есејиста, добитник је овогодишње награде Српске књижевне задруге за животно дело. Издавачки центар Матице српске из Новог Сада објавио је његову нову књигу „Титаник у акваријуму“. Реч је о књизи разговора, есеја, чланака, писама, дневничких бележака, беседа, записа, коментара... Књига покрива период од 6. маја 2007. до 6. маја 2013. године. На питање о нашој (и светској) економској кризи, песник је рекао: „Бојим се да би наш Титаник и у акваријуму доживео бродолом.“

Прве песме објавили сте пре шест деценија, као ђак Ужичке гимназије, а прву збирку – „Словенске елегије“, 1958. Када све саберете, јесте ли задовољни оним што сте урадили?

Више сам окренут оном што бих још могао да урадим. Волео бих да још који пут осетим оно узбуђење које човека обузме кад открије и напише нешто ново, нешто неочекивано, нешто чему се није надао.

Рођени сте у Краљевини Југославији. У колико сте различитих држава живели, нигде се не селећи?

У Краљевини Југославији сам се родио. Детињство сам провео у окупираној Србији – Ужице су под окупацијом држала два гарнизона, немачки и бугарски. После рата сам живео у Демократској Федеративној Југославији, па у Федеративној Народној Републици Југославији, па је потом „народна“ постала „социјалистичка“, и живео сам у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. После њеног распада нашао сам се у Савезној Републици Југославији, састављеној од две преостале републике. Та скраћена Југославија се, потом, звала тачније: Србија и Црна Гора. А после одласка Црне Горе обрео сам се у Србији, у земљи за коју се не зна ни где почиње ни где се завршава, у којој возови обавезно касне, а кад коначно крену, иду чак 30 на сат.

Како гледате на Бриселски споразум и све што нам се догађа око Косова и Метохије?

Оно главно се већ догодило, онда када су Албанци на Косову, једнострано, прогласили независност. Сви смо, међутим, заборавили када је све почело. А почело је онда када је Србима и Црногорцима, који су за време окупације протерани са Косова и из Метохије, после ослобођења забрањен повратак кућама. Пре него Клинтону, у Приштини су могли да подигну споменик ономе ко је тај повратак забранио. Касније, ниједна од наших влада није имала три чисте да се са проблемом Косова суочи, нити идеју како да га решава. Тако су пропуштене све прилике да се дође до колико-толико повољног решења за Србију и, посебно, за Србе који на Косову и у Метохији живе. Зато што су сматрали да је довољно да стално понављају „Косово је Србија“, а при томе нису учинили ништа да тој мантри обезбеде покриће, Косово данас није Србија.

Затајили су, дакле, политичари?

Наши политичари нису свесни последица ни онога што раде, ни онога што не раде. Пошто одавно не може да утиче на тај проблем, пошто не може ништа да учини, ништа да предузме, пошто, на крају крајева, од ње ништа више не зависи, Бриселски споразум је највише што је Србија у овом тренутку могла да добије. Надам се да ћемо бар ту малу шансу, стварање Заједнице српских општина, умети да одржимо и искористимо како треба.

Како оцењујете данашње политичке прилике у Србији. Види ли се излаз из тунела?

Добро је што смо коначно, после много натезања и условљавања, добили датум за преговоре о приступању Европској унији. То је веома важан корак, и веома крупан успех наше спољне политике, не само ове, актуелне, него и претходне владе. Бојим се, међутим, да се успеси наше спољне политике користе као тепих испод кога се крију многи унутрашњи проблеми. Добро је што сарађујемо с Бриселом, али није добро што не обраћамо пажњу на проблеме у Новом Пазару. Нисам приметио да је неки од високих политичара, било из ове, било из претходне владе, отишао у Нови Пазар, да са тамошњим људима потраже решење за тамошње проблеме. Као да се сви, не знајући шта да раде, држе на дистанци, а иницијативу при томе препуштају једном политички веома активном муфтији. А проблема тамо има много.

Ових дана много се прича о бошњачком (босанском) језику?

У образовни систем Србије уводи се нови предмет, босански језик. У одлуци Одбора за стандардизацију српског језика закључено је, пре свега, да је „погрешна и штетна замена термина бошњачки језик термином босански језик... Од именице Бошњаци придев гласи бошњачки (а не босански)“. И даље се каже: „У лингвистичкој структури бошњачки језик се ни по чему не разликује од српског језика“. Ако се он ни по чему не разликује од српског, зашто се онда, као посебан, из српског језика издваја? Из којих разлога, и с којим циљем? У влади се о том проблему не разговара. Таквим ситницама, као што су језик и језичка политика, не могу да се баве мозгови који се усијавају до грандиозних планова, као што је изградња канала од Дунава до Егејског мора!

Иде се линијом мањег отпора, незамерања, важно је проблем на неко време одложити?

Не могу а да не приметим да у српској политици никада није било толико демагогије, толико конфузије, и тако мало, или нимало, осећања за реалност! Обавештавају нас, на пример, да је председник Томислав Николић „провео три сата са Обамом“! Ко ће у то да поверује? Шта су радили, о чему су разговарали, три сата? И шта ће дипломатски свет мислити о земљи чији високи функционери пласирају такве „информације“?

Што је најгоре, ту није крај... Ако се један руски амбасадор у Србији понашао надмено и арогантно, и ако се мешао у наше унутрашње послове и делио нам пацке и лекције, као да није амбасадор него губернатор, још се могло помислити да је то ствар његове природе и његовог личног васпитања и стила. Али ако се и његов наследник понаша на исти начин, онда не можемо а да се не запитамо има ли у таквом понашању система, и није ли такав однос и стил израз званичне руске политике... И док мала Црна Гора против таквог понашања протестује, и не да на себе, наша влада, која Србију воли да представља као „лидера у региону“, на све то ћути. И још маше репићем.

Изгледа да је код нас велика потражња за једном новом машином – „амнезијатором“ Душана Оташевића?

Пишући о Оташевићевим радовима, поводом његове изложбе у Кући легата, у Београду, посебну пажњу сам, с разлогом, посветио његовом „Амнезијатору“. Оташевићеви радови и иначе умеју да буду веома актуелни, а поготову је актуелан његов „Амнезијатор“, машина која, како сам Оташевић каже, „побољшава вашу склоност ка заборављању“, која „помаже да заборављате људе и догађаје“, и која „отклања везу између узрока и последица“. Код нас се не перу само паре, већ се помоћу амнезије и „амнезијатора“, перу и биографије, и политички програми. Ко се сећа шта је Петар или Павле, који је данас напредњак, говорио и радио јуче, када је био радикал? Ту машину, која обезбеђује потпуно заборављање свега што је било, ми највише користимо, упркос томе што нас највише кошта!

Зоран Радисављевић