Фестивал рођен, уз много пропуста

Нови Сад - Гламурозном завршницом која је обележила и отварање, у Великој сали Српског народног позоришта синоћ је окончан први Филмски фестивал Србије. Црвени тепих, велике кулисе на прилазима СНП, прављене баш као и неколико других по новосадском центру, као тријумфалне капије са именима оних личности које су кроз историју обележиле рађање и развој српске кинематографије у прошлом веку, много правих домаћих филмских звезда, од доајена у осмој деценији па до оних најмлађих; рефлектори и разна друга светла од којих се чинило да је дан, а не ноћ, стотинак блицева, камера, старлете, звездице и будуће звезде, неколико хиљада грађана окупљених око СНП.

Све је то био миље за почетак завршне вечери првог националног српског фестивала. Фестивал је завршен објављивањем награда и њиховим уручењем, после чега је - изван такмичарског дела - приказан филм "Оптимисти" редитеља Горана Паскаљевића.

Од "историјске ноћи", како је Велимир Бата Живојиновић отварајући Фестивал окарактерисао установљење ове манифестације, па све до синоћне свечаности, протекло је пет дана. За то време, међународни жири је одгледао 16 филмова у оквиру "Националне класе" и одлучио о наградама у 14 категорија, а надметали су се и филмови у селекцији "Еуроимаж", за најбољу европску копродукцију, и додељене многе друге награде, међу којима и награде критике ФИПРЕСЦИ.

У међувремену, од гламурозног отварања до гламурозне завршнице, било је свега, много добрих и одличних филмова, али и - чамотиње. О томе се говорило у потаји, у новинарским кулоарима, мада је било очигледно да на фестивалу много тога не функционише, од техничких услова за пројекције, преко организације прес-службе, погрешних временских одредница за пројекције, услова за рад новинарских екипа, неспремности, необавештености или (не)намерног одбијања неких филмских екипа за сусрете са новинарима, па све до - публике! Публика је, заправо, можда успавана на типично војвођански начин према овде још увек актуелној пословици, нимало несимпатичној, по систему "летњи дан до подне", изостала са многих одличних пројекција многих сјајних филмова, па су тако дворане понекад биле полупразне...

Ни у једном моменту није се могла осетити хистерија неких других фестивала или чути чувена реченица "имате ли карту више"! Да ли због свега тога, или из неких трећих разлога, пале су и две оставке: Ђорђа Милићевића, директора Филмског центра Србије, организатора манифестације и, незванично, Светлане Јовићевић, директора Филмског фестивала Србије. Али, о томе ће актери оставки говорити, кажу, када се све око Фестивала заврши.

Па, ипак, уз све ситне или крупне недостатке, зависно од тога ко и из ког угла посматра ствари, први Филмски фестивал Србије је одржан, а Драган Бјелогрлић, председник Управног одбора манифестације, иначе један од кључних људи у тиму који је уз све муке ипак успео да "дунавску Венецију", Нови Сад, претвори у град филма, за фестивалску публикацију "Инфо" је изјавио:

"Моја најважнија импресија је да је Фестивал успостављен. Србија је коначно добила свој фестивал. Овакав фестивал мора се правити четири године да би био коначно направљен. Фестивал је као виноград, потребно је неко време да би дао добро вино... А најбитнија ствар која се десила јесте да су филмски ствараоци препознали и подржали Фестивал!"

Оваквом оптимизму било би тешко супротстављати ситне аргументе.

-----------------------------------------------------------

Промене, Кенеди и Филм Ноар

Нови Сад - Аутори романтичне комедије "Промени ме", иначе првог филма у продукцији београдског "Пинка", редитељ Милан Караџић, чији је ово, такође, првенац, протагонисти Мима Караџић и Неда Арнерић, отворили су јучерашњу, последњу прес-конференцију. За гледаоце је, свакако, најзначајнија порука да ће комедија од октобра бити приказивана у биоскопима, као и то да ће публика свакако препознати врсту забаве из већ доста популарне и дуго приказиване ТВ серије "Мјешовити брак", али је саопштена и занимљива чињеница да продукција "Пинка" у овој години завршава још један дугометражни филм, а за следећу припрема снимање чак шест филмова, што ће несумњиво у нашој кинематографији оставити одређеног трага.

Желимир Жилник, аутор многих играних и документарних филмова и један од зачетника жанра документарних драма, заједно са директором фотографије Миодрагом Милошевићем и представником копродуцента Зораном Милешевићем, представио је своје најновије остварење "Кенеди се жени".

У овом филму, баш као и у претходна два, "Кенеди се враћа кући" (2003) и "Где је Кенеди био две године" (2005), Жилник прати судбину Кенедија Хасанија, Рома који је због околности у којима се налази присиљен на номадски живот без икаквог друштвеног идентитета, социјалне и економске позиције и који сналажењем покушава да се одржи на површини живота... Кенеди Хасани је у овом филму изградио кућу, ушао у дугове, које заједно покушавају да врате он и брат, бавећи се разним пословима. Пошто не успевају да радом са надницом од десет евра врате паре које су позајмили, Кенеди се одлучује на пружање љубавних услуга... У почетку са времешним дамама и удовицама, а потом и са имућнијим мушкарцима!

Жилник и део његове екипе су филм окарактерисали и као "нови прилог портрету ромске популације", говорећи и о чињеници да је филм пре неколико недеља одлично био примљен на неколико европских пројекција, као и о томе да такво остварење, као и многа друга која у свету глобализације говоре о малим културама и националним скупинама, враћају самопоуздање и идентитет ромској популацији.

"Филм Ноар", први дугометражни анимирани филм за одрасле, назван овде још и "цртаћем за одрасле", довео је јуче у прес-салу редитеље Срђу Пенезића и Ристу Топалоског, као и аниматоре Јелену Јовановић, Немању Гавриловића и Ивана Пејкића. Аутор сценарија и редитељ Срђа Пенезић, који већ дуго живи и ради у Лос Анђелесу, рекао је да је филм припреман шест година, док је активни рад на анимацији трајао 17 месеци, да је многим сценама и акцији у филму, које је иницирао и желео Топалоски, допринела најсавременија 3Д технологија. А све је, у суштини, кренуло од жеље да се направи филм који ће моћи да конкурише у свету, да буде рађен у неком од постојећих познатих жанровских манира, а да не буде са обавезним регионалним предзнаком.

"Филм Ноар" се, иначе, одлично продаје у свету, од Ирана, Бразила, Немачке и Јапана па све до Тајвана, биће ускоро приказан на неколико великих фестивала, коштао је милион и по долара, а код нас ће бити приказан на фестивалима у Сопоту, Палићу и на фестивалу у Мотовуну (Хрватска). Планира се и биоскопско приказивање, највероватније ноћне пројекције у београдској "Козари". Следећи филм који исти аутори планирају је - вестерн, наравно анимирани, у маниру европске традиције вестерна шездесетих година прошлог века.