Кентаки се сели у Осаку

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Шта, ’џим бим’ је продат Јапанцима! Изгледа да ће мој омиљени бурбон одсад бити ’џек денијелс’.”

Овакве и сличне поруке на „Твитеру” зује откако је обелодањена једна од највећих пословних трансакција у последње време: да је дестилерија која производи чувени виски „џим бим”, у својој категорији најпопуларнији не само у Америци него и у свету, продат јапанском мултинационалном конгломерату„Сантори” из Осаке.

Америчке патриоте то је погодило у осетљив живац. Јер „џим бим” је део националне историје и традиције, што је код многих изазвало осећање да је и то продато Јапанцима. Поготово што је „Њујорк тајмс” ову вест обелоданио под циничним насловом „Моја стара кућа у Осаки”, што је алузија на сентименталну песму „Моја стара кућа у Кентакију” из средине19. века, данас химну ове савезне државе из које потиче „џим бим”.„Сантори” није непознато име у Америци: највише га је прославио филм из 2003. „Изгубљени у преводу” са Бил Марејом и Скарлет Јохансон, у коме један амерички глумац при крају каријере, у Токију, уз много културних неспоразума, снима рекламу за виски „сантори”.„Време опуштања је и време ’санторија’”, мучи се он да, са чашом у руци, на прави начин изговори маркетиншки слоган за то пиће.„Време за ’сантори’” стигло је и у Америку. Јапанци су одрешили кесу: за бренд из Кентакија платили су 13,6 милијарди долара (16 милијарди ако се урачунају и дугови купљене компаније).

Бурбон – који се од „скоч” вискија разликује по томе што се прави дестилацијом преврелог кукуруза, уместо јечма, као у Шкотској – у Америци је почео да се производи у 18. веку. Породице са кукурузним вишковима почеле су да га, после ферментације његовог шећера, „пеку” у бакарним казанима (да би потом одлежао у храстовим бурадима), а с временом то је постало аутентично америчко жестоко пиће.

Популаризовано је и у каубојским филмовима, где се тај виски испијао у „салунима”. „Џим бим” је пак настао 1795, када је Јаков „Џим” Бим, син имигранта из Немачке, почео да га прави по очевом рецепту и од тога покренуо породични бизнис („Санатори” постоји само 115 година).

Не зна се тачно откуд име „бурбон”: по једнима оно је позајмљено од истоимене француске династије, а по другима реч је о округу истог имена у Кентакију. У сваком случају, везује се за амерички југ. Али романтични ореол, сентименталност и носталгија стављају вео на реалности које такође трају 200 година: да је његова производња брзо постала велики бизнис који је све време праћен корпоративним „реструктурирањима”, у којима су, због отворености тржишта, актери и странци: најпре бизнисмени са америчког севера, а у новије време и стране компаније.

У том процесу, бакарне казане малих дестилерија још крајем 19. века замењују цистерне од челика, а традиционалне произвођаче потискују индустријалци. То деведесетих година деветнаестог века доводи и до „виски рата”, у којем се староседеоци са „дођошима” боре да у Вашингтону излобирају законе који ће фаворизовати једне на рачун других.

Разуме се, победили су велики, али само привремено. У овим „транзицијама”, породична компанија која производи „олд џејк џим бим” (краће име „џим бим” усвојено је тек 1933) упева да се одржи све до олује прохибиције (1920–1933), која је у новијој историји забележена као неуспели друштвени експеримент.

Не би требало да буде страха да ће се „џим биму” искосити очи, да ће се „јапанизовати”. И даље ће се производити у Кентакију, од локалне воде и домаћег кукуруза (у сваком случају генетски модификованог – прошле године у тој категорији у Америци је било 88 одсто кукурузних приноса) који ће преврети под врелим сунцем југа.

Уз познати бурбон, „Сантори” је добио и још два виски бренда, затим коњак „курвоазије”, канадски виски „канедијен клаб” и текилу „суоза”, што је све било у власништву породичне компаније којом је досад руководила седма генерација Бимових.

Са овим преузимањем, мултинационалац из Осаке имаће годишњи промет од 4,3 милијарде. Како је најављено, стратешки план је да се повећа продаја „џим бима” у Азији, у њеним „економијама у успону”, као што су кинеска и индијска, као и у Бразилу и Русији.

Што се тиче Јапана, циљ је да се бар остане на садашњој потрошњи, с обзиром на велику отежавајућу околност: да је из године у годину све мање Јапанаца. Због демографског старења нације, број становника у тој земљи прошле године је смањен за 244.000.

Са друге стране, овим дилом се за брендове који су већ неко време у власништву „Санторија” широм отварају врата америчког тржишта. Алкохолна жеђ је овде у порасту: продаја бурбона из Кентакија и јужног му суседа Тенесија, у последњих пет година повећана је за 13,2 одсто. Притом је нарочито скочила потражња за „премијум” брендове, оне са црним, плавим или златним етикетама, чак за 80 одсто у поменутом периоду.

Све наведено значи и да је и бурбон доспео у казан глобализације. Упркос патриотској побуни описаној на почетку овог текста, они који су се ових дана зарекли да више неће окусити „џим бима” раније или касније ће заборавити ко је власник компаније (што се већ догодило са бурбоном „фор роузис” –„четири руже”– који је у власништву такође јапанског „Кирина”).

Под условом, наравно, да „џим бим” у међувремену не „изгуби душу” – ако је још има.