Заустављање непожељних радова

Вера Павловић-Лончарски именована је 14. јуна за нову директорку Завода за заштиту споменика културе Србије. По струци је историчарка уметности, са дугогодишњим искуством рада у Заводу за заштиту споменика културе Београда. Пред Заводом су у будућности крупни и велики послови, тим пре што је за време претходног мандата директорке Гордане Марковић учињено низ потеза који нису имали подршку великог дела стручне јавности. Поменимо, на пример, оспораване радове на Пећкој патријаршји или постојање више комисија за сваки споменик посебно.

И пре тога, повучено је неколико потеза који не иду у прилог очувању споменика културе и ономе што зовемо културна баштина, а реч је о недозвољеној градњи у оквиру манастирских комплекса, међу којима су бесправно изграђени објекти на простору Старог Раса са Сопоћанима, чувени рибњак и разноразни пратећи објекти у Милешеви, а све под изговором "обнављања манастирске економије".

Неки од приоритетнијих задатака које би Завод за заштиту споменика културе требало да уради уз подршку Министарства културе Србије, изнети су недавно на годишњој скупштини Друштва конзерватора Србије, а на питање шта су конкретне и најхитније намере Завода у овом тренутку, Вера Павловић-Лончарски одговара:

– Први задатак је да се добро организујемо, да од онога што је већ урађено са споменицима културе афирмишемо оно што је добро, односно да зауставимо непожељне радове тамо где није касно за тако нешто јер, на жалост, у неким ситуацијама ствари је тешко вратити на старо стање.

– Културно наслеђе смо дужни да оставимо бар у оном стању у ком смо га и примили. Наравно да се споменици морају стално обнављати и врло је важно да људима буде јасно шта су то споменици културе. Била сам запањена када сам пре неколико дана, гледајући телевизијску анкету о томе коме је подигнут споменик на Тргу републике, чула податак да 50 одсто грађана не зна одговор на постављено питање. Ми имамо обавезу да обавестимо и научимо друге о ономе што ми знамо. Такође је веома важно да се промени Закон о културним добрима јер је застарео (донет је 1994). Застарео је у смислу да није усаглашен са другим законима, донетим знатно касније. На пример, у том закону су споменици културе и културног наслеђа другачије дефинисани него у закону о изградњи. И културно наслеђе у свету доживљава промене. Раније су се споменици културе штитили појединачно, па касније као целине, а сада као читави културни пејзажи, додаје Вера Павловић-Лончарски.

Један од захтева који ће бити упућен влади Србије јесте и прецизно финансирање мреже установа заштите из буџета Републике, будући да је до сада, неодговарајућим начином финансирања који се спроводи од 2003. године, онемогућена јединствена делатност установа заштите.

– Својевремено су сви заводи били финансирани из буџета Министарства културе. Касније су брзом одлуком децентрализовани, и упућени у локалне средине које, заправо, нису имале дефинисану обавезу да их финансирају него је све зависило од добре воље локалних власти. Некада, локална средина и поред најбоље воље није била у могућности да финансира заводе, јер неки заводи, као, на пример, онај у Нишу, обухватају огромне територије. Тако заводи постају трагачи за средствима уместо да се баве заштитом. Зато је важно да постоји јединствена мрежа завода за заштиту културног наслеђа уз примарну надлежност Министарства културе, каже Вера Павловић.

Када је реч о проблемима који су се појавили у Пећкој патријаршији, манастирима Бањска и Милешева, договор је да се размотри шта је урађено и где је проблем. Подсетимо, у Бањској је драматична прича у вези са порушеним остацима зидова из Милутиновог времена, а у Пећкој патријаршији била је спорна она врста интервенције произашла из убеђења да некадашњи начин дренаже није у реду, као и бојење и малтерисање фасада. Радови су за сада заустављени. Када је реч о Старом Расу са Сопоћанима, разговара се о рушењу бесправно подигнутих објеката будући да је овај споменик на листи Унеска, и била би велика срамота ако би због овакве врсте немара ови споменици са те листе били скинути.

На питање какав је став Завода према учешћу Цркве у заштити културних добара, Вера Павловић каже:

– Црква јесте, једним делом, власник и културног наслеђа. Сарадња и разговор са Црквом су неопходни. Али, не можемо допустити да само Црква или само Завод у томе учествује. На нама је да убедимо Цркву да је оно што ми кажемо и радимо, ваљано. То морамо и да докажемо. Ми морамо да им ставимо до знања шта су вредности културног наслеђа, и шта њима служи на част. Имали смо већ неке разговоре и могу да кажем да у Цркви постоје људи који разумеју природу ствари и да, можда, понекад због немогућности договора ураде нешто на своју руку. Не можемо да функционишемо као "ми" и "они", већ заједно, наглашава директорка Завода.

-------------------------------------------------------------------------

Аутопут кроз Таковски комплекс

На питање шта се дешава са недавно изнесеним алармантним податком да ће аутопут Хоргош – Пожега проћи кроз културно-историјски комплекс у Такову, Вера Павловић каже:

– Немам никакву потврду да је Републички завод дао сагласност за тако нешто и хитно ћемо то проверити. Ако Завод није дао сагласност, то неће моћи да се догоди. За сада немам никакав писани документ, само сам чула од људи који су били на терену да постоји могућност да црква брвнара из 1795. године, буде угрожена тим чином.

--------------------------------------------------------------------------

Брига за Жичу

Акутни проблем који стоји пред Заводом је тренутно и манастир Жича, где се граде нови конаци, трпезарије, а последња вест која се ових дана појавила у јавности јесте и та да је фреска "Божићна химна" из овог манастира тешко оштећена, и премазана слојевима сиве боје. Наша саговорница истиче да ће врло брзо проверити веродостојност овог податка.