Писмо мајци – 25.11.2013.

Ево већ је прошло 4 месеца од када сам дошао у Америку, а време је пролетело.

Искрено да ти кажем, добро сам стварно.

Недостаје ми додуше друштво, изласци, младалачки живот, кафа после подне са породицом, ...ма све.

Често се увече јако растужим кад останем сам са књигом и нашом музиком, јер знам да мој живот више никад неће бити исти. Ево, док ти пишем сад ово,хоће сузе на очи, али не дам, држим се.

Често мислим има времена, биће поново тога, биће још тих момената али схватим да неће. Више ништа неће бити исто ма колико ја то желео.

Та три месеца распуста када дођем ће пролетети. Можда ће ми то бити и најлепше лето до сад јер се враћам кући, али кад то буде готово идемо све испочетка, и ко зна шта ме чека у будућности.

 Ко зна да ли ћу се друго лето вратити, или ћу доћи само на две недеље да вас видим, јер је ово професионализам иако се води као аматерско такмичење. Ако хоћу нешто од кошарке, а стварно могу, (ви то ни не видите, а чак ни ја) али Ђорђе, помоћни тренер, ми отвара оч – да могу да живим од кошарке много лепо и да узимам лепу своту новца, морам много да тренирам, и да пре свега завршим факултет (једно с другим је условљено, због стипендије).

Некад мислим да је вредно свега тога, а некад мислим да баталим све али где ћу онда? Тешко је  радити без испуњености, тренутне наравно, јер не играм утакмице па нема шта да ме чини срећним. Да видим да сам у нечему направио напредак.

Када погледаш, ја постајем човек, почињем полако да зарађујем, ето узео сам 250 долара, наћи ћу још неки посао. Кажу време је да одрастем, а ја толико желим да будем дете још мало, да уживам у младости, јер сам проживео много лепе тренутке у тим изласцима и дружењу са друштвом и породицом.

Толико волим мој родни град, да је то страшно Можда претерујем али тако је.

Ето кад погледаш, где ћу ја наћи девојку овде? Толико су да кажем, необичне и чудне, част изузецима, да ти ја не могу описати. Не претерујем стварно је тако, и ето кад се вратим кући, ако и нађем девојку, мислиш да ће ме чекати да се вратим? Сигурно неће, ко данас кога чека.

Цео мој живот је усредсређен на кошарку, на школовање и образовање наравно и искрено се надам да ће ми се то вратити касније у животу.

Недостајете ми сви, иако сам понекад непријатани хладан преко скајпа и чини се да ме смарате, али тешко ми је некад и да причам.

 Знаш, недостаје ми живот мојих вршњака, да будем и ја обичан младић да проживим тај младалачки бунт. Недостаје ми породица, недостају ми другари, стварно сам везан за друштво јер мислим да је живот без пријатеља и другара празан живот, а ја их,хвала Богу,имам баш доста.

Често, кад легнем увече сетим се лепих момената из прошлости, колико ми је уствари било добро у средњој школи и колико живот на даље више неће бити леп као што је некад био. Биће али на моменте, а тих момената ће бити све мање. Понекад са Јованом (друг са универзитета) причам о тим стварима, пошто је и њему исто тако тешко.

Хоћу да ме схватиш да сам добро стварно, радан сам, имам мотивације, немој да те ово сад нешто депримира, али то осећање чучи у мени и увече када склопим очи експлодира или у току дана када помислим на неке лепе догађаје (рођендани, екскурзије, утакмице, школски одмори…).

Трудим се да не мислим, али стварно сам имао леп живот, породицу, другове, радио сам шта сам хтео.

Много ми недостаје моја соба, да се онако дебилишем по кући.

Много вас волим све, и једва чекам да се вратим!

(писмо је написао Милан, студент у Северној Америци)