Случај Хинка Ајзлера

У суботу, 5. априла 1941, на десетој страници новина, у рубрици „Последње вести”, објављен је непотписани текст под насловом „Душевно поремећен приватан чиновник отровао се и обесио у својој соби”. Уз њега је и једина фотографија на овој страници: проћелав, средовјечан мушкарац у дневном одијелу, с пругастом кошуљом и краватом, загледан негдје мимо објектива. Овакве су се слике између два рата користиле за израду службеног документа, којим се доказивао чиновнички идентитет.

Текст почиње лијепом, уредно складаном реченицом, којом би могао започети и добар детективски роман: „Један полицијски агент закуцао је синоћ на врата Хинка Ајзлера, приватног чиновника, на петом спрату зграде у Космајској улици, број 30. Али из собе се нико није јављао.” Наравно, на степеништу се нашао и радознали сусјед, „пришао је агенту и објаснио му да су та врата већ два дана закључана и да се чиновнику морало нешто догодити”.

На то је агент, чије име у складу с нашим балканских схваћањем полицијске конспирације нећемо сазнати, обавијестио дежурног писара Другог кварта господина Душана Марковића, који је из истих стопа дошао у Космајску улицу, да записнички испрати и овјери полицијски улазак у стан Хинка Ајзлера, за кога су претходно већ сви исправно претпоставили да је мртав.

Нашли су га на кревету, с конопцем стегнутим око врата, а поред кревета и на столу било је разбацано неколико бочица луминала. (Луминал је врло стари медицински препарат, који под непромијењеним именом постоји стотињак година, као културни артефакт јавља се већ у нијемим филмовима и у лакој литератури током тридесетих, када су се љубавници сломљених срца убијали предозирањем луминалом. У то вријеме био је то најраширенији неуролептик, кориштен и као таблета за спавање.

Данас се луминал користи при органској епилепсији.) Хинко Ајзлер најприје се покушао објесити о прозор своје собе, па се обезнанио луминалима и давио се конопцем у постељи, све док коначно није испустио душу.

Полицијски агент претресао је покојнику џепове, и након преметачине стана и провјере Ајзлерових папира закључио да се ради о душевно поремећеној особи. У ствари, то је писало на пронађеним медицинским увјерењима и отпусним писмима. Хинко Ајзлер провео је неко вријеме у душевној болници (не пише којој), а „лекари пишу да је патио од уображења да му се свак на улици смеје”. Да би ствар била журналистички запечаћена, а полицијски случај за сва времена ријешен, пише и да су неки блиски Ајзлерови рођаци скончали самоубојством.

Тог дана, „Политика” је забиљежила још двије вијести из београдске црне хронике. У првој пише да је на углу улица Палмотићеве и Кнеза Павла шофер Ђорђе Михаиловић својим таксијем број 1764 налетио на радницу Тобџић. „Радница је позлеђена по целом телу и у несвести је пренесена у болницу. Да би што пре довезао неке путнике на станицу Дунав, шофер је возио своја кола великом брзином и тако је дошло до несреће.”

У другој вијести описано је страдање земљорадника Трифуна Секашана из Алибунара. Њему се усред града преплашио коњ, пропео се и ударио Трифуна, „и бацио га на аутомобил 1056, који је својина архитекте г. Сташевског. Разбијено аутомобилско стакло посекло је земљорадника на лицу и пресекло му вене на рукама”.

Сва три несретна догађаја, самоубојство, саобраћајна несрећа и несналажење животиње у граду, занимљиви су због датума на заглављу новина: субота, 5. април 1941, посљедњи је дан мира, у којем ће се преломити епоха, и другим ће токовима потећи све наше приватне и националне хисторије. „Политика” ће, истина, изаћи и сутра, бит ће одштампан недјељни број, али неће више бити читалаца. Осим што ће бити забављени својом муком, и спасавањем главе пред налетима њемачких бомбардера, између њихових живота и судбина, и новина које су одштампане само два-три сата раније, наступит ће непремостива разлика, створит ће се процјеп у времену, који више никада и ничим не може бити затрпан.

Но, док ће новине од 6. априла 1941. остати заувијек непрочитане, оне које су изашле дан раније, као и сви претходни бројеви те зиме и ранога прољећа, промијенит ће свој контекст. Накнадно сазнање о ономе што се догађало након њихова изласка пружит ће им неки готово магичан, врло литераран смисао.

Сваки чланак из „Политике” бит ће попут фикционалнога књижевног дјела, испуњен садржајем и смислом много трајнијим и судбоноснијим од свакога дневног журнализма, пун интертекстуалних референца, и онога што постоји само у алузији и стално разиграва читалачку машту. Новине су се претвориле у роман, који започиње са заглављем листа и тече све до дна посљедње новинске странице. Попут романа-лексикона, романа-рјечника, романа-укрштених ријечи, може постојати, и постоји, роман у форми дневних новина, у форми „Политике”.

Годинама сам, али успутно и без довољно мара и упорности, покушавао више сазнати о Хинку Ајзлеру, рођеном у Нашицама, богатом и старом славонском граду, који је имао и своје грофове, великаше и интелектуалце, али и своју сиротињу.

Нашичанка је и Дора Пејачевић, хрватска композиторка, која је прву музичку подуку добила од славнога маџарског оргуљаша Кароља Носеде. Он би љетовао у Нашицама и није му било мрско подучавати младу барунесу, кћерку хрватскога бана и маџарске барунице.

Ајзлери, међутим, нису припадали том свијету. Били су сиротиња, и то она писмена, јеврејска сиротиња, какве је било по свим већим и богатијим јужнославенским варошима, и која ће бити збрисана са лица земље у злочину Холокауста. У Нашицама након Другога свјетског рата више није било Ајзлера, и више није било Јевреја.

Како је Хинко Ајзлер дошао у Београд? Селећи се у већи град, могао се преселити у Осијек. И тамо је постојала врло снажна и бројна јеврејска заједница. Можда га је вукла величина и врева пријестолнице, или се, ипак, селио по некој логици породичних миграција, за стрицем, ујаком, рођаком?

Чињеница да је живио у Космајској, сугерира да је вјеројатно одржавао везу с јеврејском заједницом. У тој је улици синагога, око које су се, по околним зградама, насељавали Израелићани, поготово нижег сталежа или придошлице у град, стварајући тако свој мали, неформални гето. Када су у мањини, људи имају потребу бити близу једни другима. А Јевреји су увијек и свуда били у мањини, чак и тамо гдје би их било више него оних других. То је чудо европске математике, то да су Јевреји увијек мањина...

Космајска улица још увијек носи име маршала Бирјузова. Други су совјетски маршали током деведесетих, или коју годину касније, по Београду губили улице, док је Бирјузову његова остала. Ријеч је о једној од сјеновитијих улица у центру, коју сунце као да никад не обасја, у којој је увијек мало влажно, и која дјелује некако скрајнуто, без обзира на то што се њоме често пролази, јер је ту велика јавна гаража.

Улицом маршала Бирјузова по неколико пута прошпартам кад год сам у Београду (а то је прилично често, у сваком годишњем добу барем једном-двапут), с прозора хотела „Мажестик” често гледам на ту улицу, гледам синагогу, опасану високим зидовима, коју даноноћно, као и већину европских синагога, чува полиција, и не престајем мислити о Хинку Ајзлеру, који је становао ту, на броју тридесет. У свом мобителу имам фотографије његове зграде, и прозора иза којих је живио. (Потврдили су ми да зграда на броју тридесет није од 1941. мијењала нумерацију.) Вјерујем да би вриједило уложити године у књигу о Хинку Ајзлеру, истражити београдске душевне болнице из међуратних времена, медицинске и полицијске архиве, ако такви постоје, распитати се у Нашицама о породици Ајзлер... Вјерујем да је тако, али тешко да ћу то и учинити.

Хинко Азлер један је од ликова из тог југославенског самртног прољећа са страница „Политике”. Годинама већ, кад год имам времена, листам те новине, доступне у дигиталној форми, на интернетском порталу Народне библиотеке Србије. У њима налазим најбоље написану друштвену и културну повијест, као и повијест свакодневице земље које више нема. Стара је, олињала фраза да дневне новине живе само један дан.

Сутра се претварају у стари папир, или у најбоље средство за прање прозора. „Политика” из 1941, или из 1928. и атентата у Скупштини, или из 1934. и краљевог судбоносног путовања у Француску, трајала је, такођер, само један дан, али није се сутрадан претварала у стари папир, него се трансформирала у живу и вјеродостојну хисторију, у хронику времена и епохе. Јесу ли и друге дневне новине имале такву судбину? Е па, нажалост, баш и нису. Друге су новине послужиле за прање прозора. Дневне новине би требале имати ту трансформативну моћ какву је имала онодобна „Политика”. Важно је то нашим језицима и културама, а можда и нашим малим, породичним и приватним животима.

„Политици” могу само пожељети да свакога дана буде као што је била у суботу, 5. априла 1941. године.