Пет минута јутарње среће

Година је далека, давна 1949. Зима је оковала ледом Сокобању, забачену варошицу на истоку Србије. Само што сване, почиње да се смркава. Нигде никог на улици, само један стари човек и једно дете цупкају на мразу испред мале аутобуске станице. То смо мој деда Душан Хаџић и ја. Шта чекамо?

Аутобус из Житковца, где је најближа железничка станица, удаљена тридесет километара, једина веза Сокобање са светом. Тим аутобусом сваког дана, поред понеког путника и поште, стиже и – ОНА. Нас двојица је редовно сачекамо и отпратимо где трба – да је неко успут случајно не уграби.
Ко је Она?

Па – „Политика”! Мој деда, који је читао од првог броја, није могао да замисли дан без Ње. Тих година, првих послератних, није било хлеба, млека, одеће, обуће, ... све се у грам давало на такозване тачкице. И све је то деда без проблема подносио, већ је био претурио преко главе многе ратове, глади и беде... Родом Херцеговац (тада смо као избеглице без игде ичега у Сокобањи живели мама, деда, брат и јa), деда је био наша узданица, а његова узданица била је – „Политика”.

На невољу, наша држава, ФНРЈ, беше се тада опасно завадила са СССР-ом, а ни са Западом нисмо стајали баш најбоље. Поред свих могућих несташица, није било довољно рото-папира за новине. Зато су у Сокобању стизала само по четири примерка  „Борбе” и „Политике”. Три примерка су „руководилачка” – за шефа Озне, председника среза и секретара Комитета. Само један примерак пушта се у слободну продају. Деда зато устаје у цик зоре, а и ја са њим. Али, авај!

Некад се укине тај четврти примерак, па деди не остаје ништа друго него да измоли шефа Озне, Васу Дучића, земљака, Требињца, рођака Јована Дучића, да само мало звирне у његов примерак... Међутим, Васа је био у обавези према Иви Андрићу, који је често боравио у Бањи. А да читамо „Политику” Андрићу преко рамена, није био ред.
Шта чинити?

Срећом, и продавац штампе, у маленој радњи, био је такође Херцеговац, избеглица. Он дa деди један примерак од она три „руководилачка” – да га „пробистри” ту, испред радњице, уз стару липу. Сав срећан, деда рашири „Политику” уз липу и на брзину гута наслове. „Ниже, ниже!”, вичем ја. „Шта ниже?”, пита деда. „Па, спусти је мало – да и ја мало уживам!”

Деда се мало сагне, ја се пропнем на прсте, и тако траје наших пет минута јутарње среће. Ако којим чудом курири из општине, Озне или Комитета мало закасне, ми добијемо који минут више да сазнамо све о рату у Кореји, Информбироу, састанцима ЦК, рату против губара, градњи пруге Брчко–Бановићи, фискултури и спорту, малим огласима и посебној посластици – „Да ли знате”.
Касније, кад се стање у ФНРЈ мало средило, имали смо „Политику” само за себе – целог дана, и ноћи.

Деда ми је причао да се он за „Политику” посебно везао пред рат, када је његов најстарији син, Славко, био дописник листа из Мостара. Био је веома поносан на њега, и мислим да се у дубини душе надао да ћу једног дана и ја постати новинар „Политике”.
То се није десило. Али деда би био изузетно срећан кад би могао да зна да је његова праунука, моја кћи Ивана, стални колумниста његове драге „Политике” и да, на леп и узбудљив начин, наставља породичну традицију, започету пре седамдесет година.