Реформисти у Србији

Саша Ра­ду­ло­вић под­нео је остав­ку на ме­сто ми­ни­стра при­вре­де дан пре не­го што је Ср­би­ја зва­нич­но оба­ве­ште­на да се иде на ван­ред­не из­бо­ре јер је схва­тио да ка­би­нет Алек­сан­дра Ву­чи­ћа ко­чи ре­фор­ме. У ду­гом и дра­ма­тич­ном тек­сту остав­ке го­во­ри се да је па­кет ме­ра еко­ном­ске ста­би­ли­за­ци­је пот­пу­но про­ма­шен, али је ми­ни­стар при­вре­де свој про­тест што уоп­ште ни­је уче­ство­вао у до­но­ше­њу тих ме­ра из­ра­зио ве­о­ма дис­крет­но: ни­је при­су­ство­вао сед­ни­ци вла­де. О про­ма­ше­но­сти еко­ном­ских ме­ра јав­ност је оба­ве­стио тек ка­да је од­лу­чио да иза­ђе из вла­де. 

У ин­тер­вју­и­ма или аутор­ским тек­сто­ви­ма, ко­ји су об­ја­вљи­ва­ни и на на­слов­ној стра­ни „По­ли­ти­ке”, ни­је по­ми­њао да је уго­вор са „Ети­ха­дом” ште­тан, да је на сед­ни­ца­ма вла­де при­су­тан страх, као и да је Дин­кић остао ак­ти­ван део ка­би­не­та пр­вог пот­пред­сед­ни­ка вла­де. А он­да је од­лу­чио да под­не­се остав­ку или са­знао да се вла­да све­јед­но рас­пу­шта. Ме­диј­ски линч ко­јем је он био из­ло­жен део је ме­диј­ског мра­ка ко­ји се­је страх. Да је би­ло ви­ше „мен­тал­ног раз­ги­ба­ва­ња“, би­ло би и ре­фор­ми у Ср­би­ји. А ре­фор­ме не ко­чи Ву­чић, не­го ње­гов ка­би­нет, јер још по­сто­ји на­да да би пр­ви пот­пред­сед­ник мо­гао да спо­зна гре­шке или за­блу­де, да се од­рек­не ман­гу­па у сво­јим ре­до­ви­ма и вра­ти се на ре­форм­ски пут на ко­јем је био и ка­да је по­звао Ра­ду­ло­ви­ћа да бу­де ми­ни­стар при­вре­де. 

На дру­гој стра­ни по­ли­тич­ке по­зор­ни­це, нај­ве­ћа стран­ка је од­лу­чи­ла да иде на из­бо­ре ка­ко би убр­за­ла ре­фор­ме. Не­где на кра­ју те ме­диј­ске бор­бе за ре­фор­ме или ли­ци­та­ци­је ко је глав­ни коч­ни­чар а ко ма­ши­но­во­ђа, гра­ђа­ни ће већ ре­ћи сво­је ми­шље­ње и сва је при­ли­ка да ће у из­бор­ној но­ћи Ср­би­ја до­би­ти обе­ћа­ње да ће од сле­де­ћег ју­тра кре­ну­ти не­за­у­ста­вљи­ва ре­форм­ска ма­ши­на ко­ја ће те­мељ­но пре­о­бра­зи­ти и дру­штво и по­ли­тич­ки си­стем и свест обич­них гра­ђа­на. Све осим фло­ре и фа­у­не. 

Али у чи­та­вој при­чи о ре­фор­ма­ма, као да се за­бо­ра­вља јед­на са­свим  јед­но­став­на и ла­ко про­вер­љи­ва чи­ње­ни­ца – Ср­би­ја је у ре­фор­ме кре­ну­ла пре не­што ви­ше од 13 го­ди­на. Не­ма те зе­мље на све­ту у ко­јој су ре­фор­ме тра­ја­ла ду­же, а у Ср­би­ји се во­де те­шке рас­пра­ве о то­ме ко ће на по­чет­ку 2014. уко­чи­ти, а ко убр­за­ти ре­фор­ме. Ср­би­ја се за то време про­ме­ни­ла, али ве­ћи­на гра­ђа­на као да ве­ру­ју да је реч ре­фор­ма би­ла не­ка вр­ста ки­шо­бра­на под ко­јим су се вла­сни­ци ка­пи­та­ла, ко­ји је од­лу­тао из Ср­би­је де­ве­де­се­тих го­ди­на, вра­ти­ли на ме­сто зло­чи­на под дру­гим име­ном и са са­свим дру­гом ре­то­рич­ком облан­дом. И по­че­ли да при­ва­ти­зу­ју, ре­фор­ми­шу и пљач­ка­ју. Због та­квих ре­фор­ма­то­ра су стран­ке по­кој­ног ДОС-а до­жи­ве­ле та­кву суд­би­ну, а ре­фор­ми­са­не стран­ке бив­шег ре­жи­ма до­би­ле но­ву шан­су. За­то би реч ре­фор­ме у Ср­би­ји тре­ба­ло ста­ви­ти на не­ки де­тек­тор ла­жи, на ре­зер­вну клу­пу срп­ске по­ли­ти­ке све док се не до­ка­же да та реч има али­би и да ни­је уче­ство­ва­ла у за­јед­нич­ком кри­ми­нал­ном по­ду­хва­ту.