Реформисти у Србији
Саша Радуловић поднео је оставку на место министра привреде дан пре него што је Србија званично обавештена да се иде на ванредне изборе јер је схватио да кабинет Александра Вучића кочи реформе. У дугом и драматичном тексту оставке говори се да је пакет мера економске стабилизације потпуно промашен, али је министар привреде свој протест што уопште није учествовао у доношењу тих мера изразио веома дискретно: није присуствовао седници владе. О промашености економских мера јавност је обавестио тек када је одлучио да изађе из владе.
У интервјуима или ауторским текстовима, који су објављивани и на насловној страни „Политике”, није помињао да је уговор са „Етихадом” штетан, да је на седницама владе присутан страх, као и да је Динкић остао активан део кабинета првог потпредседника владе. А онда је одлучио да поднесе оставку или сазнао да се влада свеједно распушта. Медијски линч којем је он био изложен део је медијског мрака који сеје страх. Да је било више „менталног разгибавања“, било би и реформи у Србији. А реформе не кочи Вучић, него његов кабинет, јер још постоји нада да би први потпредседник могао да спозна грешке или заблуде, да се одрекне мангупа у својим редовима и врати се на реформски пут на којем је био и када је позвао Радуловића да буде министар привреде.
На другој страни политичке позорнице, највећа странка је одлучила да иде на изборе како би убрзала реформе. Негде на крају те медијске борбе за реформе или лицитације ко је главни кочничар а ко машиновођа, грађани ће већ рећи своје мишљење и сва је прилика да ће у изборној ноћи Србија добити обећање да ће од следећег јутра кренути незаустављива реформска машина која ће темељно преобразити и друштво и политички систем и свест обичних грађана. Све осим флоре и фауне.
Али у читавој причи о реформама, као да се заборавља једна сасвим једноставна и лако проверљива чињеница – Србија је у реформе кренула пре нешто више од 13 година. Нема те земље на свету у којој су реформе трајала дуже, а у Србији се воде тешке расправе о томе ко ће на почетку 2014. укочити, а ко убрзати реформе. Србија се за то време променила, али већина грађана као да верују да је реч реформа била нека врста кишобрана под којим су се власници капитала, који је одлутао из Србије деведесетих година, вратили на место злочина под другим именом и са сасвим другом реторичком обландом. И почели да приватизују, реформишу и пљачкају. Због таквих реформатора су странке покојног ДОС-а доживеле такву судбину, а реформисане странке бившег режима добиле нову шансу. Зато би реч реформе у Србији требало ставити на неки детектор лажи, на резервну клупу српске политике све док се не докаже да та реч има алиби и да није учествовала у заједничком криминалном подухвату.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


