Мирис давних трешања

Иако је од дневне собе (где сам, обично, гледао неки преподневни филм за децу) било подоста до улазних врата, тачно сам знао шта је мајка купила на пијаци. Из плетене корпе, целим станом се ширио мирис воћа који сам непогрешиво препознавао. Аааа, јагоде... мммм, трешње... А када би спустила корпу на под, ваљда од дрмусања, простором би се раширили и други мириси, које с почетка намерно нисам желео да препознам, али који су се такође јасно оцртавали. Била је то недеља, свеједно која, јер свака је била иста, лепа, мирисна.

Сећам се да је некада и сланина мирисала из даљине, о белом луку и да не говорим. Нека ми не замере они који га не воле, али морам да поменем тај дивни зачински и лековити плод, јер ми се чини да је управо с њим дошло до највећег преокрета у нашој исхрани. Што се мене тиче, то је почело пре тридесет и више година, када сам први пут осетио благодети наше кухиње.

Уместо нашег, ситног али мирисног, на пијаци се данас продаје бели лук из Кине. Велик је као јаје, лепо упакован, али уопште не мирише. Када се загризе, осети се само љутина и киселкаст укус, који не пружа никакво задовољство. Слично је и са сланином. Уместо домаће, сада је у продавницама сланина из Аргентине. Хвала Марадони за „божју руку” и најлепши гол на свету, али џаба, кад аргентинска сланина не мирише као наша.

Питао сам сељаке на пијаци зашто не продају наш бели лук. Кажу, кинески је јефтинији, наш се не исплати гајити. У продавницама сам се интересовао зашто продају аргентинску сланину. Рекли су ми да је то зато што наши сељаци све мање гаје свиње. Нема, дакле, вајде ни од свиња, у земљи која је пре двеста година била највећи извозник тог меса у Европи. У малој трговини пазарио сам јабуке из Италије, у другој, већој, пасуљ из Мексика, вина из Чилеа и Аустралије, а када сам на пијаци хтео да купим добре шљиве, наишао сам тек на трећу класу. Цео род „прве”, како ми је речено, откупили су Руси, а „друга” је завршила у казану за ракију.

Шта нас још чека на путу без повратка, коме се многи радују? Паприке обојене у „жуто”, „црвено” и „зелено” већ су стигле, ту је и парадајз који само по боји подсећа на некадашњи плод, а на вишње и лубенице усред зиме већ смо се навикли. Више сами не правимо ни месне прерађевине, тј. правимо их, али од меса преко седам мора и седам гора.

Питаће нас потомци где су нестале наше баште, зашто више у селима нема оваца, коза, крава, али биће касно. Нећемо им ништа рећи, јер у устима више нећемо осећати ништа, остаће нам можда у сећању само једно недељно преподне и мирис давних трешања.