Miris davnih trešanja

Iako je od dnevne sobe (gde sam, obično, gledao neki prepodnevni film za decu) bilo podosta do ulaznih vrata, tačno sam znao šta je majka kupila na pijaci. Iz pletene korpe, celim stanom se širio miris voća koji sam nepogrešivo prepoznavao. Aaaa, jagode... mmmm, trešnje... A kada bi spustila korpu na pod, valjda od drmusanja, prostorom bi se raširili i drugi mirisi, koje s početka namerno nisam želeo da prepoznam, ali koji su se takođe jasno ocrtavali. Bila je to nedelja, svejedno koja, jer svaka je bila ista, lepa, mirisna.

Sećam se da je nekada i slanina mirisala iz daljine, o belom luku i da ne govorim. Neka mi ne zamere oni koji ga ne vole, ali moram da pomenem taj divni začinski i lekoviti plod, jer mi se čini da je upravo s njim došlo do najvećeg preokreta u našoj ishrani. Što se mene tiče, to je počelo pre trideset i više godina, kada sam prvi put osetio blagodeti naše kuhinje.

Umesto našeg, sitnog ali mirisnog, na pijaci se danas prodaje beli luk iz Kine. Velik je kao jaje, lepo upakovan, ali uopšte ne miriše. Kada se zagrize, oseti se samo ljutina i kiselkast ukus, koji ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Slično je i sa slaninom. Umesto domaće, sada je u prodavnicama slanina iz Argentine. Hvala Maradoni za „božju ruku” i najlepši gol na svetu, ali džaba, kad argentinska slanina ne miriše kao naša.

Pitao sam seljake na pijaci zašto ne prodaju naš beli luk. Kažu, kineski je jeftiniji, naš se ne isplati gajiti. U prodavnicama sam se interesovao zašto prodaju argentinsku slaninu. Rekli su mi da je to zato što naši seljaci sve manje gaje svinje. Nema, dakle, vajde ni od svinja, u zemlji koja je pre dvesta godina bila najveći izvoznik tog mesa u Evropi. U maloj trgovini pazario sam jabuke iz Italije, u drugoj, većoj, pasulj iz Meksika, vina iz Čilea i Australije, a kada sam na pijaci hteo da kupim dobre šljive, naišao sam tek na treću klasu. Ceo rod „prve”, kako mi je rečeno, otkupili su Rusi, a „druga” je završila u kazanu za rakiju.

Šta nas još čeka na putu bez povratka, kome se mnogi raduju? Paprike obojene u „žuto”, „crveno” i „zeleno” već su stigle, tu je i paradajz koji samo po boji podseća na nekadašnji plod, a na višnje i lubenice usred zime već smo se navikli. Više sami ne pravimo ni mesne prerađevine, tj. pravimo ih, ali od mesa preko sedam mora i sedam gora.

Pitaće nas potomci gde su nestale naše bašte, zašto više u selima nema ovaca, koza, krava, ali biće kasno. Nećemo im ništa reći, jer u ustima više nećemo osećati ništa, ostaće nam možda u sećanju samo jedno nedeljno prepodne i miris davnih trešanja.