Вучић нема алтернативу

Мартовски избори су, укратко речено, по резултату извесни више но претходни, а хаотични у погледу почетка кампање. Извесни су јер се зна победник – Вучић и напредњаци, за које се по истраживањима јавног мњења и резултатима локалних избора претпоставља да ће добити око 40 одсто гласова. Битка се води за друго и треће место, то јест за будућег коалиционог партнера СНС-а. Исто тако, на репу колоне је више странака које се боре за голо преживљавање на политичкој сцени, а јасно је да неке од њих неће успети да пређу цензус. Обе ствари су позитивне за политички систем Србије – коначно ћемо имати владу у којој ће главну реч водити они који имају највећи ауторитет у народу и политичка сцена ће се ослободити баласта малих „прекобројних“ странака које су уцењивачким капацитетом изазивале додатни хаос. Последица првог је да ћемо коначно знати ко је за шта одговоран и кога ћемо хвалити или кудити за успехе или неуспехе, а последица другог је да власт неће бити тако лако уцењивана од малих странака и да у тим уценама неће тражити алиби за погрешне потезе или застоје у раду.

Осим политике у којој се, по оцени доброг дела јавности, демонстрира одлучност да се нешто промени, Вучић је добио додатну подршку и због конфузије на опозиционој сцени. Развод Тадића од Ђиласа је створио два ДС-а од којих ни један вероватно неће прећи десет одсто, а може се десити и да један потоне испод цензуса. Читав тај циркус око расцепа у Демократској странци, коју је са Тадићем напустио и одређени број људи који су били препознатљиви као носиоци политике ДС-а, довео је до потпуног хаоса не само код бирача ДС-а већ и њима блиских. Могуће је да сада „бели листићи“ и без Весне Пешић добију на већем броју због предизборног карамбола у коме су готово сви преговарали са свима и при томе се непрекидно препуцавали. На крају, Тадић иде са Чанком коме препушта Војводину, што га може коштати умерених гласача ДС-а који нису за „Републику Војводину“, а Ђиласу остаје Весна Пешић као последња одбрана. Да би све то добило нијансу бизарности потрудио се анархолиберални Чеда Јовановић правећи коалицију са радикалним представником исламске заједнице муфтијом Зукорлићем. Осим у Србији, политичка коалиција секуларног екстремно либералног погледа на свет, који промовише и геј права, са радикалним представницима исламске заједнице на политичкој сцени Европе је – немогућа. Да је муфтија привлачан коалициони партнер и другима на либералној сцени сведоче преговори и са ДС-ом око коалиције, што је изазвало и демантије и контрадемантије. Остатак опозиционе сцене – Динкић и Коштуница – иду самостално па, по оној народној, „како им Бог да“.

Све то заједно – расколи, немогуће коалиције и међусобна оптуживања, попут оних на линији Тадић–Ђилас и Јовановић–Дачић, која на моменте делују комично, слабе све учеснике овакве работе и јачају ауторитет Вучића и његовог СНС-а у очима обичног бирача. Опозиција, па и СПС, оваквим почетком кампање само збуњују своје присталице и добар део њих терају у апстиненцију. Непостојање опозиционог блока који нуди бирачима било какву идеју и наду заправо само додатно води воду на воденицу најјаче српске странке. Насупрот томе демонстрира се политика балканске крчме у којој се у задимљеној атмосфери чују само злурада добацивања, али и покоја псовка која прети да дође до опште тучњаве у којој се не зна ко „пије а ко плаћа“. Они који су се у овој средини годинама представљали као носиоци европских вредности и цивилизоване политике тако демонстрирају оно што су највише осуђивали: кафанску балканску бахатост и ирационални инат.

Осим тог јаловог надгорњавања и хаотичног старта опозиционе политичке сцене, видљив је и недостатак идеје са којом би се могло конкурисати Вучићевом СНС-у. Европска прича није одавно монопол странака попут ДС-а, па оне и немају идеју шта би друго могле да понуде бирачима, а са друге стране патриотска опозиција није успела да артикулише и за своје идеје придобије већи проценат грађана који би изашли на изборе и подржали их. Једино што може да мало помрси рачуне СНС-у није, дакле, опозиција већ управо њихово напредњачко бирачко тело које би се могло пасивизирати због очекиваног тријумфа над разједињеном и међусобицама заузетом опозицијом. Стога није ни за Вучића а ни за политички систем у целини никако добро што не постоји каква-таква опозиција СНС-у, барем у улози спаринг-партнера, ако не политичког коректива и изазова на изборима. Зато би Вучић морао добити алтернативу – барем за следеће изборе, да би и незадовољство грађана могло да се артикулише кроз легалан политички систем.

Политички аналитичар