Србија плаћа злато више од Азербејџана

Листа новчаних награда које су земље учеснице Зимских олимпијских игара у Сочију прописале за своје освајаче медаља („Политика”, 19. фебруар) изазвала је доста занимања и реаговања наших читалаца, а многи су били склони да тумаче традиционалне неуспехе наших спортиста у зимским спортовима чињеницом да Србије нема на тој листи.

То је, могло би се рећи, сасвим погрешно.

Тачно је да нико од надлежних у Србији, Влада или министарства омладине и спорта и финансија, нису уочи поласка наших осморо олимпијаца у Сочи одредили новчане награде за освајаче медаља. Они то нису учинили, не зато што наши најбољи такмичари у зимским спортовима не могу да се умешају у борбу за медаље, већ зато што је награђивање олимпијских и свих других великих спортских успеха у Србији решено још пре седам година, у глобалу гледано чак много боље него у већини земаља које су се уочи почетка Игара у Сочију „надметале” у лицитирању вредности спортских успеха.

Чак ни пребогати Азербејџан, уједно гладан афирмације кроз спорт, који је спреман да освајача златне олимпијске медаље у Сочију награди са 510.000 долара, не може да се мери у издашности с неупоредиво сиромашнијом Србијом. Она је спремна да плати много више.

Поред тога, награда обећана азербејџанским спортистима је „једнократна”, одређена само за ове игре (на наредним може да буде већа, али и мања), а награда на коју могу да рачунају српски спортисти није подложна хировима власти, већ је уграђена у систем кроз Закон о спорту и могла би да се промени само кроз заморну и неизвесну скупштинску процедуру промене закона. Тешко је, међутим, поверовати да би се у земљи која воли спортске успехе за то нашла скупштинска већина.

Вратимо се наизглед апсурдној тврдњи да олимпијско злато освојено у Сочију за Србију вреди више од пола милиона долара, колико вреди за Азербејџан.Да је неко од наших спортиста на Играма у Сочију освојио златну медаљу, добио би награду од 35.000 евра у динарској противвредности. Премија за сребро је 30.000 евра, а за бронзу 25.000 евра. То је утврђено Уредбом о националним спортским признањима и новчаним наградама, које су добиле и место у Закону о спорту. Уредба је донета (први пут) у лето 2007. године, а у међувремену је доживела неколико промена. Али, оставимо овог пута квалитет промена по страни, јер ће се многи питати како 35.000 евра може бити веће од 510.000 долара.

Тих 35.000 евра много су ближи награди коју својим олимпијским шампионима даје Кина, која се са 50.000 долара налази негде на средини листе (35.000 евра је нешто више од 48.000 долара), међутим Уредба одређује да и тренер нашег освајача олимпијског злата добија 35.000 евра. Али ни то није све.

Сваки освајач олимпијског злата, летњег или зимског, у појединачном или екипном спорту, према Закону о спорту и Уредби о националним спортским признањима и новчаним наградама, стиче право на „доживотно месечно новчано примање” пошто наврши 40 година. Спортисти су здрави људи и 80. рођендан за већину није недостижан циљ (наш најстарији освајач олимпијске медаље Фрањо Михалић прославиће 9. марта 94. рођендан), па се може рачунати да ће 40 година примати „спортску пензију”, како се популарно зове новац који држава издваја за најзаслужније за „допринос развоју спорта и афирмацији земље”.

Висина (доживотног) месечног новчаног примања утврђује се сваке године, на основу просечне нето зараде у Србији у децембру претходне године. За ову олимпијску годину основица је 50.820 динара, а освајач олимпијског злата, према Уредби, добија „три просечне нето зараде у Републици Србији за месец децембар претходне године”. И ту почиње да важи „закон великих бројева”.

Месечно примање олимпијског шампиона је 152.440 динара или око 1.300 евра. То је годишње 15.600 евра, за десет година 156.000 евра, а за 40 година 624.000 евра, или око 857.000 долара. Треба само да се поживи толико...

Да ли је то мало или много, није битно за ову причу. Уредба је донета због чињенице да су многи освајачи медаља на највећим такмичењима, поготово у време аматеризма, живели у веома тешким условима, а недавно је Жељко Јовановић, министар задужен и за спорт у Хрватској, изјавио за „Политику” да, и према најновијим анкетама, само пет одсто професионалних спортиста током каријере заради довољно за удобан живот. Уредба, чији је иницијатор био Ђорђе Перишић, члан златне олимпијске ватерполо репрезентације из 1968. године, не служи само да се бившим асовима који су прослављали име земље омогући достојанствен живот, већ и да се будућим генерацијама да примамљив мотив за досезање спортског мајсторства.

Нажалост, то иде много теже, не само кад је реч о зимским спортовима већ и о летњим.

Да би стигли до олимпијске медаље, шаргарепа на крају штапа није довољна. Потребни су и многи услови за бављење спортом, од савремених спортских објеката и борилишта, образованих тренера, сарадње са науком, односно стручњацима који се баве свим научним дисциплинама које имају додирних тачака са спортом.

Србија онима који желе да постану врхунски такмичари у зимским спортовима и који су прошли период селектовања и учења (наравно, уз активну финансијску подршку породице), не може ништа да понуди. Ни адекватне услове за тренинге и такмичења, ни врхунске стручњаке, најчешће ни стипендије. Спортски савези у зимским спортовима су не само финансијски немоћни, већ и незаинтересовани за напредак најбољих (примери Миланка Петровића и Невене Игњатовић), а једино се Олимпијски комитет Србије, уз драгоцену подршку Министарства омладине и спорта, брине о томе. Нажалост, то није довољно.

----------------------------------------------------------------

До успеха уз помоћ са стране

Новац није довољан да се створи врхунски спортиста и због тога многе земље у многим спортовима, па и зимским, увозе готове спортске асове из иностранства. Међутим, то много кошта, јер су они на цени у целом свету, па је много већи промет осредњим спортистима или потенцијалним асовима, који због јаке конкуренције у својим земљама не могу да испливају на врх.

То је случај и са олимпијском мисијом Азербејџана у Сочију, у којој је четворо спортиста али ни један Азербејџанац. Скијашица Гаја Басани Антивари је Италијанка (такмичила се чак и за Гренаду). Скијаш Патрик Бракнер је Аустријанац, а плесачки пар чине Руси Јулија Злобина и Алексеј Ситников.

Нико од њих није успео да се у Сочију умеша у борбу за медаље, али Злобина и Ситников су освајањем 12. места надмашили досад најбољи пласман, који су 16. местом, такође у уметничком клизању, али у мушкој и женској конкуренцији, држали Игор Пашкевич и Јулија Варабјова. Било је то 1998. на зимском олимпијском дебију Азербејџана, али и они су Руси, Московљани. Варабјова је на Играма у Албервилу 1992. наступала за Заједницу Независних Држава, а Пашкевич 1994. у Лилехамеру за Русију.

Кад је реч о нашим репрезентативцима, ситуација је ипак нешто другачија. Појачања су из дијаспоре, наши људи. Сарајке су скијашица Јелена Лоловић, трострука учесница зимских игара, и Мирјана Гранзов, која са 27. местом из 1998. и даље има најбољи пласман у скијању. Такмичар у уметничком клизању Трифун Живановић (26. у Торину 2006) рођен је и живи у САД (Санта Моника), док је скијаш Желимир Вуковић (42. у Торину) рођен и живи у Француској (Адинкур).

У Сочију, под заставом Србије су скијаш Марко Вукићевић, који је рођен и живи у Љубљани, и пилот боба Вук Рађеновић, рођен у Сарајеву, а стално настањен у Бризбејну у Аустралији.