Кад поштен постане неупотребљив

Шта бисте помислили кад би за некога човека рекли да је „поштен, али неупотребљив” Или да је неко „неспоран, јер је сарађивао без поговора” Или да „заслужује пажњу и шансу јер је годинама одбацивао све пријаве према локалним функционерима”.

Можда бисте помислили да се ради о трачарењу комшија у локалном бирцузу? Или би вам пали на памет ликови из неке комедије Бранислава Нушића? Али, ни у ком случају не бисте могли да поверујете да би шампиони европске и демократске политике, предвођени Борисом Тадићем, бирали судије или тужиоце по инструкцијама локалних лидера ДС-а којима су „поштени” аутоматски постајали „неупотребљиви“. Документ који је у суботу објавила „Политика” показује да је реформа правосуђа била  гротекснија од Нушића.

Руку на срце, многи су и тада тврдили да та реформа, чији је носилац била Снежана Маловић, бивша министарка правде, која је у међувремену напустила ДС и заузела девето место на листи нове Тадићеве странке, није ништа друго до велика лакрдија, али нису имали опипљиве доказе којима би то поткрепили.

Да није било Друштва судија Србије, које је открило документ како су биране судије из општине Власотинце,  вероватно би све остало на нивоу начелних прича о избору подобних или тешко доказивих прича о списковима које су састављали већ чувени Бошко Ристић или Душан Петровић. Али тај документ који су потписали председник општине Срђан Шушулић и председник Општинског одбора ДС-а др Славољуб Митов врло сликовито показује како се на терену реформисало правосуђе Србије.

Карактеристике које су власотиначки богови правде додељивали кандидатима делују забавно, али посматрачи трагикомичне реформе правосуђа могли би да поставе сасвим логично питање – ако су у Власотинцу на тај начин биране судије и тужиоци, како ли су тек прављени спискови за делиоце правде у већим градовима, у утицајним судовима с далеко осетљивијим предметима. Пустите машти на вољу и замислите како су локални политички моћници цитирали комшије, родбину и (не)пријатеље док су процењивали кандидате за најважније судове у Србији.. Колико ли је ту било хендикепираних, јер су били поштени и непредузимљиви, па ваљда се разуме, самим тим и неупотребљиви.

Документ из Власотинца на први поглед делује као политичка бурлеска, али негде иза тог папира се налази главни тест за садашњу и све будуће владе у Србији.  Узалуд су и инвестиције из иностранства, узалуд је и политичко приближавање Европској унији, узалуд је и промена друштвеног система вредности, све док нема правне сигурности за све грађане. Јер у земљи у којој су судије тако трагикомично изабране, на основу квалитета која као да сатирично описивао Бранислав Нушић, суђења могу изгледати само као код Петра Кочића.