Од Косова до Крима и даље

Декларација о независности Крима и Севастопоља од Украјине, која се позива на преседан који је 2008. године учињен на Косову, у Србији је дочекана с помешаним осећањима. Док један део српске јавности у њој види потврду упозорења која је Србија узалудно слала уочи проглашења независности Косова, други страхује да ова декларација и став званичне Москве да је она „потпуно законита” ставља тачку на руску подршку Србији у погледу Косова. Таква страховања није отклонило ни саопштење руске амбасаде у Београду да Москва није променила став нити одустала од резолуције СБ УН 1244, која потврђује српски суверенитет на Косову. Разлог се крије у чињеници да и декларација и став руског МИД-а прихватају саветодавно мишљење Међународног суда правде да се једностраним проглашењем независности једног дела једне државе не крши међународно право. Тиме се прихвата западни став да право народа на самоопредељење има првенство над суверенитетом држава, чему се Русија до сада противила.

Како је дошло до овог заокрета и какве су његове последице по Србију и међународне односе?

Све до недавно, Русија је била водећи заговорник основног начела Повеље УН и Хелсиншког акта да су суверенитет и територијални интегритет међународно признатих држава неповредиви. Још 2007, руски председник Путин је поводом преговора о будућности Косова изјавио: „Ми се залажемо за дијалог и примену међународног права, што подразумева поштовање територијалног интегритета држава. Уколико одлучимо да дамо предност начелу етничког самоопредељења над територијалним интегритетом, тако се мора поступити свуда у свету, нарочито у Јужној Осетији, Абхазији и Придњестровљу. На западу, такво решење би ослободило сепаратизме у Европи. Погледајте Шкотску, Каталонију, Баскију.”

Први наговештај заокрета Москве била је Путинова порука америчком председнику Бушу у лето 2008, током кризе на Кавказу, да „избор није био руски него амерички и да је Москва била спремна да прихвати било коју од две одлуке које су биле на располагању Вашингтону: да поштује Повељу УН или да направи опасан преседан који би следили и други”. Москва je у Међународном суду правде у Хагу 2010. године и даље чврсто стајала на првом ставу, али се последице ове одлуке нису могле игнорисати ни у Русији, утолико пре што су ишле у прилог њеним интересима у „блиском суседству”, где је после распада СССР остало око 30 милиона Руса. Москву су у том правцу упућивали и покушаји НАТО-а и ЕУ да се прошире даље на исток, у чему је Русија видела наставак хладног рата, покушај потискивања из Европе и претњу коју је појачавала намера Бушове администрације да на њеним западним границама изгради тзв. антиракетни штит.

Поучена искуством уједињења Немачке с којим се совјетски председник Михаил Горбачов сагласио под условом да НАТО не прелази Елбу (бившу границу Западне и Источне Немачке), који није испоштован, Русија се од почетка деведесетих супротстављала ширењу НАТО-а на исток. Када је овај савез априла 2008. најавио да би могао да упути позив Грузији и Украјини, Русија је реаговала, признала Јужну Осетију и Абхазију у лето те године и повела краткотрајни рат против Грузије. Запад је протестовао, али није војно реаговао, а НАТО је престао да помиње чланство Грузије и Украјине.

Охрабрена постигнутим али и економском кризом која је избила крајем те године у САД и ЕУ, Русија је преузела иницијативу коју је Владимир Путин желео да крунише стварањем тзв. евроазијске уније као пандана ЕУ. Новостечену моћ у евроазијском простору Русија је прошле године демонстрирала супротставивши се могућој интервенцији НАТО-а у Сирији. Уласком Украјине у евроазијску унију, Русија би зауставила ширење НАТО-а и ЕУ на исток, чиме би се успоставила и равнотежа између Запада и постсовјетске Русије. И управо ту су се ствари и отеле контроли. Отказивање потписивања споразума Украјине и ЕУ било је окидач догађаја који су за само месец дана довели до пада проруског председника Украјине, „украјинског пролећа” и проглашења независности Крима и Севастопоља, али и највеће кризе у односима Москве и Запада од времена кубанске ракетне кризе.

Иако би било претерано очекивати да она може да доведе до оружаног сукоба Русије са НАТО-ом или до новог хладног рата, могло би се претпоставити да ће највеће последице осетити Украјина, која почиње да подсећа на Босну и земље у „сивој зони” између Запада и Русије. Међу њима ће се можда наћи и Србија, која ће их осетити кроз повећану подршку Запада Косову, одлагање „Јужног тока” и притисак да се коначно определи између ЕУ и Русије. Последице по међународне односе биће далекосежније јер се приматом начела о праву народа на самоопредељење над начелом о суверенитету и територијалном интегритету руши читав послератни систем међународних односа заснован на Повељи УН и Хелсиншком акту. Питање није да ли него када и где ће преседан направљен 2008. године на Косову изазвати следећу кризу. Судећи по првим реакцијама, НАТО изгледа верује да би се то могло догодити негде између Балтика и Придњестровља.

Професор на Факултету политичких наука