Судска строгоћа

Браво за суд. Тако треба с криминалцима и убицама – гласио је један у мору сличних коментара на интернету на вест да је жандарм убица осуђен у краљевачком вишем суду на 40 година затвора. Чувар реда и закона а убио двојицу младића и запалио их. Судија Мирољуб Вујовић који је дан раније још једном двоструком убици изрекао казну од 39 година и шест месеци затвора, због убиства брачног пара, у образложењу обе пресуде рекао је да нема и не види ниједну олакшавајућу околност.

Истовремено, у новосадском суду осуђен је млади човек на 40 година затвора због суровог убиства девојке. И он је тело запалио да би прикрио трагове. Судија Видоје Митрић је истакао и да пресуду сматра превентивном, како би се зауставио талас убистава из користољубља.

Критичари стања у правосуђу за тренутак могу да застану. Барем су у ова три примера судије показале храброст и одлучност. Свирепост и бруталност примерено су казнили и за такав поступак добили, чини се, велику подршку у јавности.

Ту је и још једна околност која улива наду. Реч је о убиствима која су се догодила прошле године, што говори да се судски поступци нису отезали унедоглед и вукли годинама, што јесте озбиљна бољка нашег судства.

Од 2002. године, када је у Србији укинута смртна казна, најстрожа санкција у нашем правосуђу постала је затворска казна од 40 година, која је од тада досуђена у нешто мање од стотину случајева. По евиденцији казнених установа, осим осуђеника на максималне казне, у Србији је тренутно и осамдесетак којима су изречене казне у распону од 20 до 40 година.

У држави у којој се изриче трећина казни испод законског минимума, максимална казна је права реткост и изриче се када је злочин почињен на свиреп и безосећајан начин. За те осуђенике постоји посебан режим у затворима. Право на примање пакета и посета ограничено им је на једном месечно, а тек после издржане четвртине казне, могу да траже неке повластице и то уколико су имали добро владање.

Српски судови су такве казне досуђивали за свирепа и вишеструка убиства, али и припадницима „земунског клана”, за убиство премијера, као и за друге ликвидације које су починили док су важили за најјачу криминалну групу на овим просторима.

Озбиљност и зрелост, што не рећи, једног правосудног система огледа се и у томе колико је спремно да се ухвати у коштац с најозбиљнијим делинквентима. И да не „тренира строгоћу” само на појединим примерима, после таласа критика, какве су биле у последње време, него да има оштру и јасну казнену политику. Нема оног ко не би волео да су ове пресуде весник бољег и ефикаснијег правосуђа – на путу за Европу.