Генерална проба разарања

Као и многи од нас који дуже памте, размишљао сам који догађај из политичке историје Југославије представља почетак краја југо-идеје. По свом новинарском искуству то је био „маспок“, или „хрватско прољеће“ од половине шездесетих до почетка седамдесетих прошлог века.

Та националистичка ерупција догодила се брзо после брионске трагикомедије, када је, према хрватском лидеру Владимиру Бакарићу, „поражена склоност ка српству и унитаризму“. Је ли случајно што је одмах затим у тој републици скована парола о хомогенизацији своје нације?

Тако је почело насукавање, убрзо и потапање брода под именом Југославија. Демантовано је сновиђење Људевита Гаја да илирско, тј. југословенско царство неће пасти никад! Тежњу о властитој држави по сваку цену описао је Крлежа како и обично кљусе сузе лије само за својом авлијом! Под старе дане и сам се привезао за јасле покрета који неки хрватски историчари називају „опћенародна бирократска револуција“.

Али, слика би била крња кад се не би поменули отпори. У Далмацији, где сам радио као дописник „Политике“, а и другде, било је доста интелектуалаца који нису крили разапетост између визије интегралног југословенства, уже националне идентификације и регионализма. Игор Мандић је не тако давно написао да се Далматинац рађао као Хрват а умирао као Југословен, али и обратно. А „маспок“ је само наоко био побуна против државе којој народ претходно није дао легитимитет на изборима.

Рекао бих да је хрватска интелектуална елита, па и политичка, пре свих декодирала интересни знак са Запада да је Југославији истекао рок трајања... Отуда моја теза да је „маспок“ био у ствари први велики напор после Другог светског рата за дезавуисање југо-утопије.

Све се то, као и раније, преламало преко леђа Срба у Хрватској. Захтеве „маспока“ о чистој националној држави обичан народ је доживљавао као злогуку претњу.

Данас разбијају плоче с ћириличним натписима. Припрема се референдум да се још радикалније смандрљају ионако сасвим сужена цивилизацијска права тог дела српског народа док Европа ћути у својој потмулости... Треба се сетити да је почетком осамдесетих година на једном партијском конгресу у Загребу ипак поменуто то људско право Срба у Хрватској. Табу тему о ћирилици је дотакао један часни Хрват, Трогиранин Маринко Груић, тада директор „Вјесника“. Али игнорисан је.

Тако су Срби у Хрватској, део народа мучне историје и без властитог политичког вођства, губећи идентитет падали у сплет идеолошких мрежа и националистичких замки. Питао сам генерала народног хероја Обрада Егића на обали задарских Јазина шта ће он кад маспоковци навале?

„Ја ћу на резервни положај“, рекао ми је. А та резерва био је његов Бенковац. Ваљда се стари ратник поново уздао у партизанију... Да ли је био у праву Иван Звонимир Чичак, један од „маспоковских“ студентских лидера, кад је тих дана цинично поменуо савест личких генерала који чувају Тита: „А њихова су родна села – и три деценије после рата – још без путева и струје!“

Да би се схватила позиција Срба у Хрватској, треба схватити и случај Милоша Жанка, вицепрезидента савезног парламента. Једном ми је испричао у Сплиту како је у четири ока покушао да предочи Титу шта се збива у Хрватској. Броз га је неколико пута слушао, а потом пресудио да се Жанко политички ликвидира!

Питао сам Јову Рашковића, тада мало познатог лекара у Шибенику, како као психијатар доживљава процес Жанку. Огорчен, дивио му се:

„Три дана стоји човек пред ТВ камерама. Означен је као ренегат само да би га бацили у блато. А он стоји усправно, упорно брани своје ставове и не клечи...“

Али не треба заборавити да су се и српски кадрови у хрватском политичком врху придружили хорским оптужбама против Жанка!

Душан Драгосавац га је, зарад политичког јединства, оптужио за наводно „сумњичење Хрватске и њеног руководства“. Тако и други...

О држању руководства Србије у то време није вредело говорити. Знам за бар једну делегацију Срба из Крајине која је у Београду покушала да допре до Марка Никезића, тада челника републичког партијског руководства. Доцирао је како су односи у земљи уређени уставом – значи ред ће победити неред! А гостима: Прво се обратите свом руководству у Загребу!

А Тито? Он је већ био физички и емоционално истрошен.

Као да није ни покушао да ослушне око себе потмуле знаке пулсирања неких нових снага, а већ су се распознавала буњишта по којима кукуричу националистички петлови који би хтели да расточе земљу. И то одмах!

Просто, Тито је хтео да још поживи од хладноратовске ренте. Пристајао је на којешта, само да би осигурао себи мир с положајем доживотног председника! Једном је Броз у Загребу био цинично обрлаћен, а Вицко Крстуловић реагује: „Бидан, он сада вирује само јустима с цукреном водицом“!

Додуше, Тито се пренуо у Карађорђеву 1971, али је већ било касно. Рекао бих да се међу важним унутарњим факторима разбијања државе истицала неспремност да се федерацији бар пружи прилика за демократску солуцију.

А међу многим спољним факторима деструкције државе Јужних Словена поменућу само један. Немачки историчар Ерих Шмит у својој књизи Рат у сенци тврди да је „почев од шездесетих година немачка служба безбедности врло активно радила на разбијању Југославије“.

Све то, и још низ трагичних догађаја, сада је љута историја.

После свега, ко се усуђује после свега да предвиди какви ће бити односи Срба и Хрвата и какав ће бити положај Срба у Хрватској? По Шекспиру, знамо шта јесмо, али не и шта можемо бити.

На промоцији књиге „Пролеће изневереног братства”, у Српском културном друштву Просвјета у Загребу