Хајат на суду због уништене слике

Од уметнице Марије Драгојловић (добитница „Политикине” награде 2010) откупљене су 1991. године, када се отварао хотел „Хајат”, две уљане слике на платну – „Плава кутија 1” и „Плава кутија 2”, (160x210 цм), са великим дрвеним, ручно бојеним рамовима, ширине 15 и дебљине 5 центиметра. Слике су купљене по избору дизајнера хотела, који бира и опрема уметничким делима локалних уметника све хотеле овог ланца у свету. С обзиром на то да слике представљају кутије за чај, постављене су у хотелском ресторану познатијем као „Соба за кафу и чај”.

После неколико година Марија Драгојловић је чула да слике више нису у том ресторану, али с обзиром на то да је уобичајено да се и у јавним просторима поставке мењају, веровала је, каже, да су слике склоњене у депо.

– Крајем 2008, јавила ми се кустоскиња Културног центра Београда Александра Естела Младеновић и позвала ме да учествујем на њеној ауторској изложби Разоткривање, у Музеју модерне уметности у Сен Етјену, па би после ишла у Националну галерију у Скопље, затим у Музеј савремене уметности Републике Српске у Бањалуци, и на крају, на Други солунски бијенале савремене уметности у Византијском музеју у Солуну, а то би све било у периоду од четири месеца. Желела је између осталих и две слике из циклуса „Кутија”.

Званична преписка између КЦБ и „Хајата” је обављена, остало је само да се слике преузму, упакују и за десет дана крену за Француску. Желела сам да видим слике пре паковања, иако ми је секретарица преко КЦБ поручила да су слике у реду. Ипак сам отишла. Ту сам угледала слике наслоњене на зид и како сам се приближавала нисам могла да верујем шта видим: једна је била без рама, друга са уздуж напуклим, изгуљеним, оштећеним рамом, саме слике су биле прљаве, као неком браон течношћу исполиване, на многим местима огуљене, са истегнутим, улубљеним платном на више места, као од некаквих удараца! Стајала сам, у шоку, почела сам да плачем. Као да ме је неко ударио у стомак!

Пошто генерални директор за мене није имао времена када сам га тражила, нити ме је ико звао, после неколико дана најавила сам се секретарици, и са професором  Светом Николићем, шефом Катедре за конзервацију Факултета примењених уметности, дошла у хотел, како би професор извршио експертизу оштећења и предложио начин конзервације и рестаурације. Он је снимио и евидентирао све, и убрзо ми је дао извештај – требало би му око 100 дана да слике доведе у ред, са променом свих рамова, да бих ја на крају могла да досликам, као аутор све што бих нашла за сходно. То све говори у каквом стању су биле слике – прича Марија Драгојловић.

Извештај је достављен „Хајату”, али није било одговора.

Уметница се обратила адвокату, стручњаку за ауторска права и случај је добијен! Хотел се жалио и ево већ другу годину случај чека ред на Апелационом суду.

– И данас не могу да замислим како су растуране и бацане те слике, како су на њих нешто тешко наслањали, некоме је требала даска, па је развалио тешки, велики рам. То ме стално прогања!

Требало је да иду на четири важне иностране изложбе и зар је могуће да „Хајату” ништа не значи да има референтне слике у својој колекцији!?

Нисам имала намеру да се обогатим овим судским процесом, него да бахате власнике натерам да схвате да уметност мора да се поштује и да уметност није потрошна роба која се на крају баца!

Осећам се поражено и као човек и као уметник.

У основи свега је увек једна дубоко етичка прича – каже Марија Драгојловић.

Случај Марије Драгојловић вероватно није усамљен. Чаршија је причала и да су у овом хотелу прекречени зидни радови сликарке Дарје Качић.

Осим стања уметнина у колекцијама великих фирми, други ниво приче је и како су формиране неке колекције и каква је њихова судбина после приватизације друштвених фирми. Никола Кусовац, некадашњи кустос Народног музеја у Београду на ту тему каже:

– Некада је вршен откуп уметничких дела на основу конкурса Скупштине града, Министарства културе и на републичком нивоу, а потом су та дела прво понуђена музејима у престоници и мањим местима, а оно што преостане даровано је успешним компанијама. Ако је колекција формирана државним новцем, онда мора да буде држави и враћена. Али, ако је збирка настајала новцем запослених радника, након стечаја мораће да се прода да би се намирили повериоци фирме и заостале зараде запослених. У том случају листинг дела пред аукцију треба да се достави значајним музејима и када се они одлуче шта их занима, обраћају се Министарству за културу да оно одобри средства за њихову куповину. Ако министарство не одобри средства, онда та дела могу да купе приватна лица али не смеју да их износе из земље.

Судбину збирки решила би по Кусовчевом мишљењу боља правна регулатива и, како он сматра, тај посао треба поверити Заводима за заштиту споменика културе у Србији, који би требало да одлуче шта урадити са уметничким делима у друштвеном поседу, каже Кусовац.

Подсетимо да су дела наших великих банака у стечају продата на аукцијама у бесцење, компанија „Магнохром” је продала слику Милића од Мачве за 4.000 евра да би намирила дугове за плате…

Уметничка дела затечена у збирци фабрике „Витал” остала су и након приватизације у службеним просторијама овог предузећа. „Виталова” колекција данас броји око стотинак експоната у свом фундусу.

И хотел „Инерконтинентал” имао је збирку уметничких слика али она није била у њиховом директном власништву, већ је била позајмљена од компаније „Интeрнационал ЦГ”, која је настала статусном променом „Генекса” 1999. године.

– Интерконтинентал је за та дела плаћао ренту власницима а када се хотел затворио она су враћена, у јулу 2012. године. Хотел „Краун плаза”, настао приватизацијом „Интерконтинентала”, није ту колекцију преузео. Било је ту познатих имена, попут Оље Ивањицки, рецимо – каже Живорад Васић, генерални директор „Краун плазе”.

Хотел „Москва” у поседу има 123 дела: уља на платну, графика, цртежа која су након приватизације 2005. остала у хотелу. Тада је започео процес реновирања „Москве”, која је изграђена 1906. у стилу руске сецесије са елементима грчке антике и дело је београдског архитекте Јована Илкића (1857–1917). Део уметничког наслеђа хотела су и витражи аутора архитекте и сликара Григорија Ивановича Самојлова и очувани су у целости. У поседу хотела је неколико сликарских дела Моме Капора, који је овде био редован гост и један од апартмана ускоро ће понети његово име.

Брига фирми за уметнине које поседују варира од „друштвене одговорности”, као што је компанија Таркет која је обезбедила услове за чување колекције, до Хајата, који је у случају уметнице Драгојловић ангажовао шефа мобилијара, у који спадају и пиксле, и цвеће и савремена уметност...

Б. Лијескић

М. Ђорђевић