Српска позоришта на даскама региона

После рата у бившој Југославији деведесетих година прошлог века, прво гостовање у региону забележило је Југословенско драмско позориште у Љубљани 1998, са представом „Буре барута” Дејана Дуковског, у режији Слободана Унковског. Данас су позоришна гостовања и размена редитеља и глумаца постали све интензивнији, не само због тржишне користи од копродукција, већ и због чињенице да су уметници у прилици да провере универзалност језика, поруке, комуникације, ниво уметничког надахнућа...

У Србији су радо виђене режије контроверзног Оливера Фрљића који живи у Хрватској („Зоран Ђинђић”, „Отац на службеном путу”...), Александра Поповског из Скопља („Метаморфозе”), Томија Јанежича из Словеније („Шума блиста”, „Галеб”), Дина Мустафића из Сарајева („Рођени у Ју”, „Мали ми је овај гроб”).

У Хрватској режирају Јагош Марковић, Никола Завишић, у Словенији ангажују Ању Сушу, Ивану Вујић, Егона Савина...

Богдан Диклић био је саветник, лектор за српски језик у Фрљићевој „Госпођи министарки”, с обзиром на то да хрватски глумци у овој представи говоре чисту екавицу.

Београдско драмско позориште је до 2009. године имало узбудљиву међународну сарадњу и гостовало на сценама на којим никада пре није.

– Повратили смо сарадњу и са регионом, почела су редовна гостовања у Хрватској, Љубљани, Македонији, Босни и то не само у престоницама већ и у многим градовима. Онда је криза учинила своје и само смо у једном тренутку схватили да не можемо себи да приуштимо никакве размене. Међутим, од прошле године, иако ситуација у финансијском смислу није ништа боља, некако је поново почео да се окреће точак. Полако, стидљиво смо поново кренули ка Хрватској, где је потписан протокол о сарадњи са Сатиричким казалиштем „Керемпух”, који не подразумева само размену представа, већ најављује и заједничке пројекте. Тренутно смо у договорима о тројном партнерству да радимо нешто заједно са Младинским гледалишчем из Љубљане и загребачким „Керемпухом” каже Маша Михаиловић, директорка БДП-а.

Гостовања се уговарају се у временском размаку од годину дана до шест месеци.

– Међународна сарадња никада није представљала проблем за Народно позориште у Београду. У последње време олакшавајућа околност је и та што имамо апарат за титловање. Постоје неколико начина за успостављање и реализацију међународне сарадње. Ако се управа позоришта спрема за одлазак на фестивале материјалне трошкове углавном сноси сам организатор.  

У таквим случајевима ми само обавестимо Министарство културе које никада не прави питање када се ради о међународној сарадњи. Трошкови гостовања морају да се планирају на годишњем нивоу, а за своје турнеје тражимо средства из буџета предвиђена за међународну сарадњу. Конкретно ове године национални театар има предвиђених 10 милиона динара за међународну сарадњу, објашњава Дејан Савић, вршилац дужности управника Народног позоришта у Београду.

У националном театру се често препричава велико гостовање ансамбла Опере, које је остварено са представом „Евгеније Оњегин” пре неколико година у Равени. На тај пут кренуло је 246 људи са пет аутобуса, а турнеја је трајала 10 дана. Београдски уметници наступали су у пет италијанских градова. На оваквим гостовањима, често буде и пехова. Један такав пример десио се ансамблу Опере на гостовању на Кипру где су наступали са делима „Кавелерија Рустикана” и „Пајаци”.

–Разболела су нам се оба баритона. У Никозији нас је дочекала распродата сала унапред. Да бисмо спасили ситуацију договорили смо се са баритоном Мишом Јовановићем да не пева, већ да само глуми. Тако смо извели „Пајаце”, који су били неких 20 минута краћи него обично. Само неколико оперских зналаца нам је рекло да је нашој представи нешто недостајало, остали нису ништа приметили – каже Савић.

Позоришна гостовања договарају се исто тако по позиву или договору са другим позориштима. Услов за гостовање је финансијска конструкција која обезбеђује да позориште не буде на финансијском губитку, него да приходује бар исто као да представу игра на својој сцени.

– Оно што је важније од финансијских услова, али им, нажалост, не претходи, уметнички су разлози гостовања. У данашњим економским условима смањене су могућности ових, за уметнике, важних размена. Али, посредством нових технологија, ипак успевамо да будемо макар обавештени о уметничким правцима и кретањима на било ком делу земаљске кугле. То није занемарљива предност, иако је једини веродостојан само доживљај пошто се одгледа представа – каже Ивана Димић, вршилац дужности директора Атељеа 212.

Током протекле године ансамбл Атељеа 212 ишао је на око четрдесетак гостовања, што у земљи, што у региону, што у иностранству. Од Бора, Рашке, Шилова код Гњилана, Ужица, Вршца, преко Торонта, Беча, Темишвара, Копра, Љубљане, Пуле...

Од 2010. године, објашњава Тамара Вучковић, вршилац дужности директора ЈДП-а, број гостовања се битно умањио због недостатка финансијских средстава. Наше последње изузетно успешно гостовање у Загребу, са представама „Госпођица” Иве Андрића и „Отело” В. Шекспира, делом је финансирало Министарство културе и информисања, а великим делом наш генерални спонзор Рајфајзен банка.

Осим гостовања у региону, позоришта у Србији, тражена су и на европским и светским сценама. Тако је СНП из Новог Сада забележио гостовање у Америци, Сомборско позориште у Торонту, а Књажевско-српски театар из Крагујевца после гостовања у Пољској и Мађарској спрема се на пут у Немачку и Италију.