Влахо Буковац у Народном музеју

У атријуму Народног музеја у Београду 23. априла у 19 сати први пут ће ексклузивно бити изложена сва дела великог уметника Влаха Буковца (1855–1922) која се чувају у том музеју. Двадесет три слике настале у периоду од почетка његове каријере 1882. па све до краја и претпоследњег насликаног дела – портрета Краља Александра Карађорђевића из 1922.

Пред публиком ће бити пре свега портрети, актови и аутопортрети по којима је Буковац био надалеко познат, и чије се непревазиђено психолошко читање онога кога портретише може јасно видети на сваком појединачном делу.

Колекција слика коју музеј има, која је настајала већим делом откупом мада има и поклона, обухвата више антологијских остварења и све фазе њeгoвoг сликарског израза, од академизма, реализма до импресионизам и симболизма.

– Његов опус је огроман, пуно је путовао, радио и стварао, може се рећи да је за собом оставио хиљаде радова на скоро свим континентима света. Жељан је увек био да слика по природи и слободно, што се најбоље види баш на његовим студијама пејзажа. Слике одишу светлом, њега има у изобиљу, обично из једног угла, потез је лаган, прозрачан. Врхунски је портретиста, психологија личности код њега је на првом месту и у аутопортретима, наш музеј чува два – каже Петар Петровић, виши кустос Народног музеја.

Портрет краљице Наталије Обреновић из 1882. године, постављање изложбе (Фото Р. Крстинић)

Међу првим делима Влаха Буковца, која су још за време уметниковог живота доспела у музеј, налазе се портрети краљице Наталије Обреновић из 1882. године и портрeт њеног сина, краља Александра Обреновића из 1901. године.

– Буковац је у Србију долазио неколико пута, врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима, па је портретисао и Обреновиће и Карађорђевиће и то на њихов позив. Поред портрета краљице Наталије изложили смо и студију њеног лика која није никада била излагана, а била је у личном Наталијином власништву. Од Буковчевих слика посебно је занимљив диптих „Дедал и Икар” у аутентичном, ауторском оквиру. Сликajући Икaрa и њeгoв пaд, Букoвaц je симбoличнo прeдстaвиo исхoд кaкaв су имaлe умeтникoвe прoгрeсивнe идeje кoд њeгoвих нeкaдaшњих учeникa. Овај диптих је за живота самог аутора био једно од његових најизлаганијих дела, а након две и по деценије од настанка постао је део наше збирке – објашњава Петровић, откривајући, потом, и детаље из сликаревог приватног живота.

– Одрастао је у сиромашној средини, врло је рано почео да се бори за егзистенцију, у иностранству се се издржавао тако што је радио у гостиницама, фарбао рекламе за поштанске кочије, понекад је сликао и за ручак или за берберина. Из таквог живота се ипак уздигао и направио велики успех у Француској, чији је ђак.

Буковац је рођен 4. јула 1855. године у Цавтату. Као младић боравио је у Америци са ујаком, неко време био је бродски кадет на једрењаку за Цариград, Одесу и Ливерпул, са братом је живео у Јужној Америци па потом у Калифорнији, где је у Сан Франциску радио као конобар. Ту му је прва цртачка и сликарска искуства пренео сликар италијанског порекла Тојети.

Са нешто зарађеног новца вратио се 1876. у Цавтат и одлучио да се потпуно посвети сликарству. Велику помоћ и потпору пружио му је дубровачки песник Медо Пуцић, уз чију помоћ наредне године стиже у Париз, где уписује „École des Beaux Arts”.

Отвара касније и атеље на Монмартру, а преокрет у његовом животу и раду уследиће 1882. године, када његова слика „Велика Иза”, инспирисана јунакињом тада популарног романа писца Алекса Боувијеа, доживљава на париском Салону огроман успех.

Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. и за почасног члана Српске краљевске академије.

Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Од 1903. постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама.

Крајем 1921. године доживљавa лоше критике своје самосталне изложбе у Прагу, a неизвесно решавање молбе за повратак у домовину код надлежних у Министарству просвете Краљевине СХС га озбиљно деморалисалише. Изненада умире у Прагу 23. априла 1922.