Банкарење

Да наша привреда грца у губицима више није вест. Али, јесте да је половина од 29 банака Србије окончала прошлу годину са минусом од око 18 милиона евра. Ако је за привреду готово нормално да танко послује и да исказује губитке, шта би с банкама?

Њихов рђав резултат, макар и на први поглед, не слути на добро, пре свега за дужнике, јер тај њихов минус, свеједно како настао, неко мора да плати. Чиме? Па, између осталог, и вишим каматама.

Банкаре, разуме се, не треба учити бизнису. По оној народној, „ако видиш банкара да скаче кроз прозор, не размишљај, скачи за њим – не може ти бити лошије”.

Питање је колико сада та пословица вреди после обелодањивања њиховог пословног резултата у одиста тешкој 2013. И да невоља буде тежа – ни за ову годину многе од њих неће видети бољитак, баш као и сама привреда и добар број грађана као њихови клијенти.

Банке свој пословни минус правдају ненаплативим потраживањима. Четвртину одобрених зајмова привреди не могу да наплате. И то јесте наш највећи проблем. И на шта још банке скрећу пажњу – немају, кажу, коме да „продају” паре. Привреда и грађани се раздужују. Пада задуженост. Сасвим логично. Клијенти се понашају крајње рационално – у кризи, великој пословној неизвесности, високој могућности да останеш без посла… нико се не задужује. Осим баш кад се мора – па пукло где пукло.

У целој овој причи има један детаљ који није баш неважан за банке и њихове клијенте, а о коме оне упорно не само ћуте, већ се и понашају као да их се све то не дотиче.

Једно од првих тржишних правила је – да када роба нема тражњу њена цена треба да иде надоле. Другим речима, банкама још не пада на памет да у потрази за купцима „својих пара” понуде ниже камате.

То наши сељаци сваког дана чине на пијацама – чим виде да им јабуке слабо иду – скидају цену. А не! То у нашим банкама не бива, иако, судећи по многим тржишним принципима, за то има пуно смисла – инфлација је тек изнад два одсто, еурибор је поодавно испод пола процента и коначно – слаби тражња.

Зашто, упитаће неко? Из сасвим простог разлога. Прво банке се држе неког свог, можда би била прејака реч, картелског реда – ниједна неће прва да искочи из „договорене” каматне политике, а и што би када НБС већ месецима држи своју референтну каматну стопу од 9,5 па и који промил већу за своје и државне хартије од вредности. И пошто је то банкама веома сигуран и исплатив посао, о чему сведочи и лањски раст пласмана у те папире од свих 15 одсто, јасно је да код нас ускоро није могућ васкрс ниских камата. На делу је чисто – банкарење. Важно је да капље.

Испада да ни држави, односно НБС, није стало до осетнијег пада камата због слабе тражње новца, али банкаре не треба учити како да их оплоде и сачувају. Снаћи ће се они већ и неко ће то увек платити – пре или касније.