Блеров поход на ислам

Дајте диктаторима на Блиском истоку шансу! Бар онима с који су наклоњени сарадњи са Западом.

Овако би могло укратко да се представи шта је ове недеље у Лондону рекао бивши британски премијер Тони Блер када је, између осталог, позвао Запад да стави на страну своје размирице са Русијом и Кином и да се уместо тога фокусира на растућу претњу радикалног ислама. Према његовом мишљењу, борба против „радикализованог и политизованог виђења ислама” требало би да буде најважнија тема за међународну заједницу.

Актуелни специјалини изасланик за Блиски исток Мадридског квартета (САД, ЕУ, УН и Русија) сматра да су муслимани широм света ухваћени у „титанску борбу” два начина промишљања ислама. Како тврди, један је модеран, плуралистички и подржава слободу вере и отворену економију. Други, пак, тврди Блер, чине исламисти који одбијају одвајање религије од политике и то желе да наметну целом друштву.

Некадашњи лидер лабуриста, баш као што је то радио у време свог премијеровања од 1997. до 2007, и данас подржава неоконзервативни концепт у спољној политити. Али, његову „дорађену” варијанту. Изворну варијанту концепта свет је могао да види прошле деценије када је Блер свесрдно подржао Џорџа Буша и америчку инвазију на Ирак. Тада је Запад, бар његов англо-амерички део, заступао тезу да војним интервенцијама треба подстаћи демократске револуције и срушити деспоте у арапском свету. Бар оне који не желе да сарађују са Западом.

То се и десило Садаму Хусеину, иако је потом утврђено да у Ираку није било ни назнаке од оружја за масовно уништење, чије наводно постојање је било изговор за рат. Његово рушење, као и инвазија на Авганистан, требало је да постакну демократизацију целог региона. Ширењем арапског пролећа, слично се догодило и у Либији а умало и у Сирији.

Међутим, сада када је јасно да семе прозападног либерализма и економије са слободним тржиштем не даје тако брзо плодове на арапским њивама растрзаним корупцијом и шиитско-сунитским сукобом, прешло се на „дорађену” варијанту концепта. Према тој варијанти, није важно да ли је на власти деспот старог кова или нека демократски изабрана власт, важно је само да „игра” по мерилима Запада и да отворено не подстиче антизападњачки настројене исламисте.

Само тако је могуће објаснити невероватне недоследности у Блеровом говору, који су поједини западни експерти окарактерисали као „гомилу полуистина, пренадуваних претњи, срцепарајућих закључака и лоше употребених генерализација”.

Само тако се може објаснити то што он види радикални ислам као главну безбедносну претњу свету, а уједно се залаже за војну интервенцију против режима сиријског председника Башара ел Асада, која би укључила „активне мере” помоћи оружаној опозицији у којој су, између осталог, исламисти, џихадисти па чак и покрет Ал Нусра који отворено признаје да има везе са Ал Каидом.

Да лицемерје буде веће, међу сиријским побуњеницима, које Блер подржава, јесу и припадници покрета Муслиманска браћа. Да, истог оног покрета за чије свргавање са власти у Египту он хвали војну власт у Каиру и истиче да египатске генерале треба подржати јер „од судбине те земље зависи и судбина целог региона”. За њега је свргавање првог демократски изабраног председника Египта Мухамеда Мурсија било „апсолутно неопходно за спас нације”, а египатски генерали имају његову подршку из једноставног разлога – објавили су рат исламизму.

Не само што је просто нечувено да један специјални изасланик за Блиски исток, који би требало да буде миротворац, отворено стане на страну у једном „рату”, већ је он у говору на неки начин покушао да оправда то што је египатски суд после само два дана суђења на смртну казну осудио безмало 500 људи и то за убиство једног полицајца. Иако је рекао да није сагласан са том пресудом, он је замолио све да покажу „осетљивост” у критицизму.

Да цинизам буде већи, он се притом није либио да истакне да Запад мора да подржи оне земље које желе да постигну „принципе слободе религије и отворене економије засноване на правилима”. И није случајно то што Блер међу овим принципима не помиње демократију, људска права и владавину права. Он се ни не залаже да на Блиском истоку људи сами бирају власт и да се свргну сви аутократски режими. Јер да је тако, онда би на мети његових критика била, на пример, Саудијска Арабија која је далеко од Блерових принципа. Саудијски исламизам је за њега у реду, докле год Ријад не заврне нафтоносну славину и не прекине да у великој количини купује западњачко савремено наоружање. Тада вехабизам и аутократски режим нису за свргавање, јер су на „правој страни”.

Стога је у потпуности лажно његово наводно бескомпромисно стајање на страну оних муслимана који подржавају модернизацију. За њега је једини циљ како да Запад задржи енергетску контролу Блиског истока а да притом спечи потенцијалну моћ антизападњачки настројених исламиста. Па макар се то постигло уз помоћ најрепресивнијих режима у исламском свету.

А да невоља буде већа, то је само наставак читавог века војних интервенција, подршке тиранијама и манипулацијама Западњака на Блиском истоку што је, између осталог, био и узрок муслиманског беса и експанзије исламиста и џихадиста с почетка овог миленијума.