Почаст славном војсковођи

Ча­чак – На­чел­ник Ге­не­рал­шта­ба Вој­ске Ср­би­је и иза­сла­ник Вла­де Ср­би­је ге­не­рал Љу­би­ша Ди­ко­вић по­ло­жио је ју­че у Чач­ку ве­нац на гроб вој­во­де Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа и одао по­част слав­ном вој­ско­во­ђи и ко­ман­дан­ту Дру­ге ар­ми­је. На­ша др­жа­ва је на овај на­чин обе­ле­жи­ла 85 го­ди­на од смр­ти по­бед­ни­ка са Це­ра и Со­лун­ског фрон­та, а све­ча­ност крај Сте­пи­ног спо­ме­ни­ка на ча­чан­ском гро­бљу по­че­ла је хим­ном „Бо­же прав­де”.

– По­сто­је љу­ди ко­ји ни­ка­да не уми­ру, бе­смрт­ни­ци. То су увек и је­ди­но они чи­је иде­је и де­ла оста­ју злат­ним сло­ви­ма ис­пи­са­ни у на­ци­о­нал­ној и свет­ској исто­ри­ји, за­у­век при­сут­ни у ко­лек­тив­ној све­сти по­то­ма­ка. Злат­на сло­ва зуб вре­ме­на не на­гри­за. Ме­ђу та­кви­ма, сва­ка­ко је и вој­во­да Сте­па Сте­па­но­вић, ко­ји је све сво­је фи­зич­ке, мо­рал­не и ду­хов­не спо­соб­но­сти угра­дио у част и сло­бо­ду свог на­ро­да – ре­као је ге­не­рал Љу­би­ша Ди­ко­вић. 

На­чел­ник ГШ је још јед­ном под­се­тио на бли­ста­ву вој­нич­ку ка­ри­је­ру Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа (1856, Ку­мо­драж – 1929, Ча­чак), ко­ја је тра­ја­ла пу­них 46 го­ди­на, од 1874, кад је обу­као уни­фор­му пи­том­ца Ар­ти­ље­риј­ске шко­ле, до 1919, кад се по­ву­као из ак­тив­не слу­жбе, „по­сто­ја­но ко­ра­ча­ју­ћи тр­но­ви­тим али веч­ном сла­вом овен­ча­ним рат­ним ста­за­ма Срп­ске вој­ске”. У „ал­бан­ској гол­го­ти ви­де­ла се Сте­пи­на пу­на ве­ли­чи­на, као чо­ве­ка и као ко­ман­дан­та”, ис­та­као је ге­не­рал, до­да­ју­ћи:

– Ни­ко од ње­га ни­је чуо јед­не ре­чи жал­бе, ни­ко­ме се ни­је по­ту­жио и ни­ка­да ни­је кло­нуо. Са­мо, че­сто му се за­вр­те­ла су­за у очи­ма ка­да је про­ла­зе­ћи крај ле­ше­ва вој­ни­ка, ко­ји­ма је био по­сут сав тај ту­жни пут, на­ре­ђи­вао да се не­зна­ним ју­на­ци­ма ода до­стој­на по­част, при­па­ли во­шта­ни­ца или оба­ви са­хра­на ка­ко до­ли­ку­је хри­шћа­ни­ну. Сте­пи­ним нај­ве­ћим успе­хом сма­тра се про­бој Со­лун­ског фрон­та, ко­ји је из­вр­ши­ла упра­во ње­го­ва, Дру­га ар­ми­ја.

Ка­да је осе­тио да се зе­маљ­ском жи­во­ту бли­жи крај, Сте­па је пре­дао су­пру­зи два за­мо­туљ­ка с нов­цем. Је­дан за свој по­греб, дру­ги за њен да­љи жи­вот.

– Ре­као је да же­ли да бу­де са­хра­њен у уни­фор­ми и ода­брао ор­де­ње ко­је ће по­не­ти у гроб. По­же­лео је да се ма­ла кри­ва са­бља, ко­ју је као ко­ман­дант Ше­стог пу­ка до­био на по­клон од офи­ци­ра 1898. го­ди­не, и од ко­је се ни­је одва­јао чи­та­вог жи­во­та, по­ло­жи на ње­гов ков­чег као нај­дра­жи дар икад при­мљен. У смрт­ном ча­су, на­прег­нув­ши сву пре­о­ста­лу сна­гу, ус­пео је да из­у­сти са­мо: „По­ла­зи­те на­пред.”

Упра­во те две ре­чи, на­гла­сио је ге­не­рал Ди­ко­вић, ва­ља­ло би „да­нас има­ти на уму, мо­жда као ни­ка­да пре”.

– Мо­ра­мо, сви за­јед­но и свак по­на­о­соб, са­бра­ти на­ше сна­ге, вр­ли­ном ис­пра­ви­ти и над­ви­си­ти на­ше ма­не, и си­гур­ним ко­ра­ком кре­ну­ти на­пред, за про­спе­ри­тет Ср­би­је и до­бро­бит свих ње­них гра­ђа­на. И још јед­ну жи­вот­ну лек­ци­ју мо­же­мо да на­у­чи­мо од вој­во­де Сте­пе. Иако је, не­сум­њи­во, био ме­ђу нај­за­слу­жни­јим љу­ди­ма сво­га до­ба, остао је скро­ман чо­век, спре­ман да се жр­тву­је за свој на­род и сво­ју отаџ­би­ну, не оче­ку­ју­ћи на­гра­де и не ма­ре­ћи за по­ча­сти и лич­ну ко­рист. Го­во­рио је: „Из на­ро­да сам по­ни­као, он ме је на­чи­нио оним што сам, мо­рам се по­ко­ра­ва­ти ње­го­вој во­љи и слу­жи­ти му до по­след­њег да­ха.”