Вучићева одговорност

Данас сам овде, знајући да од сваке реченице зависи живот наше деце и сваког грађанина. Тресем се као прут, јер одговорност, коју осећам, не могу да поредим ни са чим. Овим речима је у недељу увече отпочео обраћање посланицима, али и целокупној домаћој јавности, нови премијер Александар Вучић. У готово тросатном говору изнео је програм будуће владе, која би, по њему, морала да буде тим, а не скуп независних ресора у чију „авлију” није упутно завиривати.

У првим реаговањима на све оно што се чуло, али и видело у „говору тела”, како тениски коментатори знају да кажу, многи су нашли превише општих места, други непотребне детаље, али једно је сасвим извесно – Вучић је у први план истакао сопствену, а потом и одговорност тима који ће водити у наредном времену. Колико?

Судећи по огромном броју мандата у парламенту у изгледу су четири године. Ко то данас, првог радног дана, може да доведе у питање?

Управо је у том детаљу, можда, одговор на то питање за Вучића и његову владу. Да ли ће „одговорност”, та кључна реч, по многима, у првој инаугурационој беседи, бити пресуднија за оцену његовог и учинка владе од пуке чињенице да има више него комотну већину у парламенту за све четири године мандата.

Или ће, као што је, такође, неколико пута нагласио, „да није рођен у фотељи”, знати да каже – овде силазим, ма колико био сладак укус власти. Другим речима, већ данас, првог радног дана, ваља му размишљати с чим ће изаћи на следеће изборе. За ове је обећао „крв, зној и сузе”, велика одрицања ради боље и лепше будућности. Било би страшно и за њега, али и нас, као грађане, да се са истим покличом појави и за следећу предизборну кампању.

Списак економских идеја и намера је пун као око. Нису спорни ни приоритети. Постављени су, мање-више, и неки рокови. Једни су, по првим оценама, доста тесни, али и Вучићу, његовом тиму и свима нама, који као грађани очекујемо бољитак, мора бити јасно да су чуда за кратко време немогућа. Дуго смо пропадали да бисмо могли да се брзо опоравимо макар у тиму били све економски нобеловци.

Србија веома добро зна где је и шта јој прети. Банкрот? Грчки сценарио? Губитак економског и сваког другог суверенитета? Је ли то нешто што треба неко да нам каже? Не. То је и сам Вучић рекао – да нам то „следи” ако он и његов тим брзо не отпочну „болне реформе”.

Има ли за то довољно струке и знања? Сасвим, баш као и политичке подршке. Шта ће му бити највећи проблем? Време. Да за сва отворена питања у временској оскудици, као у убрзаној партији шаха, нађе ваљане, праве одговоре.

Никада студент, како је говорио један од наших чувених професора, није пао на питањима, већ на рђавим одговорима. Од данас их, с пуним правом, стрпљењем и великом надом, ишчекујемо, бар у оној мери у којој је и премијер Вучић свестан своје одговорности за вођење владе и ове земље.