Vučićeva odgovornost

Danas sam ovde, znajući da od svake rečenice zavisi život naše dece i svakog građanina. Tresem se kao prut, jer odgovornost, koju osećam, ne mogu da poredim ni sa čim. Ovim rečima je u nedelju uveče otpočeo obraćanje poslanicima, ali i celokupnoj domaćoj javnosti, novi premijer Aleksandar Vučić. U gotovo trosatnom govoru izneo je program buduće vlade, koja bi, po njemu, morala da bude tim, a ne skup nezavisnih resora u čiju „avliju” nije uputno zavirivati.

U prvim reagovanjima na sve ono što se čulo, ali i videlo u „govoru tela”, kako teniski komentatori znaju da kažu, mnogi su našli previše opštih mesta, drugi nepotrebne detalje, ali jedno je sasvim izvesno – Vučić je u prvi plan istakao sopstvenu, a potom i odgovornost tima koji će voditi u narednom vremenu. Koliko?

Sudeći po ogromnom broju mandata u parlamentu u izgledu su četiri godine. Ko to danas, prvog radnog dana, može da dovede u pitanje?

Upravo je u tom detalju, možda, odgovor na to pitanje za Vučića i njegovu vladu. Da li će „odgovornost”, ta ključna reč, po mnogima, u prvoj inauguracionoj besedi, biti presudnija za ocenu njegovog i učinka vlade od puke činjenice da ima više nego komotnu većinu u parlamentu za sve četiri godine mandata.

Ili će, kao što je, takođe, nekoliko puta naglasio, „da nije rođen u fotelji”, znati da kaže – ovde silazim, ma koliko bio sladak ukus vlasti. Drugim rečima, već danas, prvog radnog dana, valja mu razmišljati s čim će izaći na sledeće izbore. Za ove je obećao „krv, znoj i suze”, velika odricanja radi bolje i lepše budućnosti. Bilo bi strašno i za njega, ali i nas, kao građane, da se sa istim pokličom pojavi i za sledeću predizbornu kampanju.

Spisak ekonomskih ideja i namera je pun kao oko. Nisu sporni ni prioriteti. Postavljeni su, manje-više, i neki rokovi. Jedni su, po prvim ocenama, dosta tesni, ali i Vučiću, njegovom timu i svima nama, koji kao građani očekujemo boljitak, mora biti jasno da su čuda za kratko vreme nemoguća. Dugo smo propadali da bismo mogli da se brzo oporavimo makar u timu bili sve ekonomski nobelovci.

Srbija veoma dobro zna gde je i šta joj preti. Bankrot? Grčki scenario? Gubitak ekonomskog i svakog drugog suvereniteta? Je li to nešto što treba neko da nam kaže? Ne. To je i sam Vučić rekao – da nam to „sledi” ako on i njegov tim brzo ne otpočnu „bolne reforme”.

Ima li za to dovoljno struke i znanja? Sasvim, baš kao i političke podrške. Šta će mu biti najveći problem? Vreme. Da za sva otvorena pitanja u vremenskoj oskudici, kao u ubrzanoj partiji šaha, nađe valjane, prave odgovore.

Nikada student, kako je govorio jedan od naših čuvenih profesora, nije pao na pitanjima, već na rđavim odgovorima. Od danas ih, s punim pravom, strpljenjem i velikom nadom, iščekujemo, bar u onoj meri u kojoj je i premijer Vučić svestan svoje odgovornosti za vođenje vlade i ove zemlje.