Житорађа дворце рађа

Али, Житорађа није, како јој име каже, чувена само по житу. Политичке и друге згоде и заврзламе и познате личности које потичу одавде – како Светлана Ражнатовић Цеца и Смиљко Костић, тако и Ивица Дачић – надалеко су пустили глас о овом месту. А има и локалних људи без којих ништа не може да се догоди: Раде Шиљко, Драган Један, Драган Други, Срба Танчин...

У Житорађи ових дана нисмо могли да чујемо да се неко жали на сушу, али је небројено оних који ће вам причати о политичким смицалицама и ујдурмама. Једва да три месеца може да потраје локална влада, управа, било која партија да их формира. Чим дође до седнице Скупштине општине, одмах ето смене. Овако прича за "Политику" Слободан Величковић, који је и сам једно време био на челу општине. Сада је Мирјана Митић-Величковић, његова супруга, актуелни потпредседник СО, око чијег избора се дигла велика фрка, јер, наводно, они из ДС-а неће да сарађују са овима из ССЈ-а. Станиша Ђокић, председник општине, ипак, каже да ће, бар до следећих избора, Скупштина добро да ради, иако је чине одборници из осам-девет партија.

Арканов "кинески зид"

Поменути Величковићи, као што се зна, родитељи су Цеце Ражнатовић и настављају да одржавају рад Странке српског јединства коју је основао њихов зет Жељко Ражнатовић Аркан. Док је он био жив, у центру Житорађе подигли су низ раскошних грађевина, а уз брдо Лојзиште изградили степениште и зид, као онај кинески, само у малом. Сад, казује Слободан, не граде ништа. "Немамо ни потребе, јер обе ћерке су нам у Београду. Лидија води Цецину фирму и лепо се слажу. Ја, ево, радим као технички директор у Комуналном предузећу. Доста нам је", вели Слободан. Каже још да "Цеца наврати у Житорађу кад год је зову" и да помаже, нарочито "онима који немају чиме да плате скупо лечење у иностранству". Последњи пут била је за Петровдан, који је и општинска слава.

Са друге, западне стране брда, уздиже се још један велики зид око велелепне грађевине, налик на замак. То је, како кажу овде, "град Смиљковац", а и брдо су назвали по Смиљку Костићу, актуелном градоначелнику Ниша. И он је одавде, мада у Житорађу не долази тако често као Цеца. Кућу, виноград, воћњак и баште одржавају радници које плаћа, а чувари су, прича се, униформисани као у некадашњим замковима немачких грофова. Костић је, веле овде, имао идеју да створи велике плантаже дувана дуж обала Топлице, али није више директор Дуванске индустрије, а и ДИН је давно продат.

Актуелни лидер социјалиста Ивица Дачић није баш чест гост у Житорађи. Рођен је у Призрену, где му је отац Десимир био милиционер. "Кад су га донели овамо, имао је само пет-шест месеци, али се врло брзо прилагодио. Већ са пет година знао је да чита и пише, познавао по имену све фудбалере Звезде и Партизана, а кад је пошао у школу, у свему је био међу првима", казује за наш лист његов отац Деско, док мајка Јела приноси послужење пред скромном кућицом, али са прелепим двориштем, препуним зеленила. Вињага са грожђем које доспева, мали воћњак, економска зградица, гаража и у њој "фића". Све блиста од белине и скорог кречења, које су Дачићи управо завршили. Они су далеко од центра села, готово на самом излазу према југу, ка селима Студенцу и Дубову и планини Пасјачи. Кад су градили кућу, овде су, веле, биле њиве. Далеко су они и од политике, бар тако кажу.

Ујутру печурке, по подне шипурци

– Ми и сад беремо печурке, а док смо школовали децу, брали смо и шипурке – каже Десимир Дачић, који је већ петнаестак година у пензији. – И кад је први пут Ивица постао савезни посланик, морали смо да му шаљемо паре, јер је била тада велика несташица. Сада је, хвала богу, он добро напредовао. А ми нисмо могли ни да помислимо да ће бити политичар. Пошто је стално читао, надали смо се да ће бити научник. Ми ту нисмо ништа могли да помогнемо: ја обичан милицајац, вазда на послу, а мајка домаћица. Али, кад се дете тако роди. Можда ту има неко природно чудо: и жена и ја смо родом из подјастребачких села.

Мајка Јела додаје нам лист хартије на којем је невештом руком исписала песму у десетерцу, која то време сиротовања пластично описује: "Ујутру печурке, по подне шипурке". Морају, рече, да и сада помало додају пара ћерки Емици, која јесте да је завршила два факултета, педагогију и глуму, али не зарађује довољно. Ваља и унуке дочекати, који обожавају да се играју на овој трави.– Мени сада све чешће људи говоре да ми је лако кад ми је син на положају и да имам пара колико хоћу. Благо њима кад тако верују. А, ево, ја већ више од тридесет година возим овог "фићу", а тек пре неки дан сам поставио металну капију на улазу у двориште – испраћајући нас вели Десимир Дачић и додаје: – Највеће богатство које имам јесу књиге и новине које је Ивица читао и у којима је писао. Има их за пун камион и ни за какве паре их не бих продао.

У Житорађи, с ким год смо причали, сви се слажу у једном: Деско је добар и скроман човек. Љубиша Милошевић, овдашњи судија за прекршаје, на ово додаје: "Њега су сви волели као милицајца, јер је најмање пријава подносио".

Три породице – Костићи, Величковићи и Дачићи – ипак се умногоме разликују. Повезује их Житорађа, село одакле потичу познати и утицајни Срби, који воле да граде велике и лепе куће.