Кад поплава избаци доброту

Протеклих година Србија је била дељена на прву, другу и трећу, а никад се нико није досетио да је подели на – добру или лошу. Да истакне добре људе који су уз суграђане кад им је најтеже, на оне којискидају своје ципеле да их дају угроженима. То је Србија тих људи, наша Србија коју је, нажалост,тек поплава истерала на видело.

Пре месец дана послао сам „Политици” један текст о неактивности и учмалости младих. Срећом тај чланак се негде загубио. И јако ми је драго што јесте. Већ недељу дана посматрам даноноћно ситуацију из Брисела и никада нисам био поноснији на нашу омладину и Србију. Ниво самоорганизације младих људи је за сваку похвалу,а омладина је победила медијску блокаду и послала јасну поруку свету: Ми смо овде и ми нисмо више само лоши момци. Титулу лоших момака дуго носимо, али слика Србије, коју смо сада пројектовали у свет остаће као печат нашег постојања. Слика мале нације, плитког џепа, великог срца и невероватне емотивне и физичкеиздржљивости.

За прве знаке поплаве сазнао сам преко „Твитера” и „Фејсбука”. Укључили су се и млади и стари. Простом употребом кључне речи „поплава” Србија је почела да се уједињује и трансформише. Захваљујући свим тим људима који су неуморно делили информације, слали слике, позивали волонтере, тражили помоћи организовали акције, Србија није била у потпуном мраку. Волео бих да неко може пребројати све људе које су они спасили својим напором. Мислим да би тај број износио и неколико стотина, али зар је то битно! Чак и да су спасили један живот, они су послали најважнију поруку од свих: Србија је данас уједињена. Ништа више неће бити исто.

Прво, Србија ће морати да санира насталу штету у годинама које долазе. Друго и много важније: Србија је пробуђена. Све док смо сви ми били учмали и без икакве жеље за било каквим променама, политичари и власти су могли да нас водају около наоколо попут вође у сатири Радоја Домановића.

Самосвест о сопственој моћи, која је проистекла из ове катастрофе промениће много. То је она моћ, која извире из самоорганизовања, из спознаје да свако од нас може учинити нешто велико, из жеље за бољим сутра. За разлику од много пута до сада, ово уједињење је дошло изнутра; из сваког грађанина и грађанке. У свакој од наших глава упалила се самостална лампица. Није било ни страног новца, ни страних донација, ни утицаја, ни пучева. Ничега. Само један покретач: помоћи ближњем свом. Снага је то.

Ових дана се провлаче гласине по интернету да је катастрофа у Обреновцу могла бити спречена. Увек се у оваквим ситуацијама јављају и сличне теорије. Оне су у Србији константе. Ја се залажем за то да све мора бити истражено. Свако треба да одговара за своја дела или недела.

Биће као и увек много реметилачких фактора попут питања које место ће добити највише помоћи, ко је колико помогао, и колико су се људи пута фотографисали док су волонтирали. Злоба никада не умире већ мирује.

Време је да оставимо све те несугласице са стране, да утврдимо одговорности и изградимо нову свест о променама на темељима новонастале слоге.

Стручњак за дигитализацију