Притисак, али легалан

Да ли се апели Новака Ђоковића, Марка Јарића, Невена Марковића, новосадских „Фрајли” и светских звезда попут глумаца Анџелине Џоли, Дејвида Духовнија и Кевина Спејсија, певача Билија Ајдола и групе Продиџи, писаца Паола Коеља и Тонија Парсонса, спортиста Роналда, Надала и Јевгенија Плушенка… да се помогне житељима Србије страдалим у поплавама могу сматрати лобирањем?

Могу, слажу се упућени у лобирање. Иако се код нас не зна баш много и детаљно о лобирању, Србија се као држава показала као веома активна (о томе да ли и успешна, може се расправљати) на пољу политичког лобирања у последњих 14 година. Поред осталог, Влада Србије је у неколико наврата ангажовала различите лобистичке компаније у Вашингтону како би бринуле о политичким интересима наше земље.

Наша комшиница Хрватска је пре неколико година, док још није постала чланица ЕУ, на захтев домаћих извозника шећера ангажовалапрофесионалне лобисте у Бриселу да би у седишту Европске комисијеиспословали повећање квоте хрватског шећера за тржиште Европске уније. Хрватске шећеране су тражиле квоту од 240.000 тона годишње, ЕУ је нудила 80.000 тона, а захваљујући доброј лобистичкој стратегији резултат је на крају био –  180.000 тона.

– Ово је и за нас поучан пример да и земље које нису у чланству ЕУимају преговарачку моћ – примећује Душко Крсмановић, стручњак за лобирање, магистар економије права, аутор „Водича кроз лобирање”.

Најважнија је репутација

Лобирање се, најсажетије, може објаснити као сваки покушај групе илипојединаца да утичу на (не)доношење одлука законодавних илиизвршних (у неким случајевима и судских) власти у једној земљи, али  и међународних институција и организација. Ова у свету, а све више и код нас, широко коришћена активност омогућава да се снажније чујеглас индустрије, пословне заједнице и грађанског друштва у процесу политичке дебате и доношења одлука, због чега је важан елемент одговорног политичког одлучивања.

У САД, где је лобирање настало и где је најразвијеније, само у Вашингтону делује више од 100.000 лобиста (фирме најпрестижнијих од њих су смештене у једној улици у непосредној близини Беле куће), који годишње обрну око 3,5 милијарде долара. Амерички лобисти, заступајући не само домаће клијенте већ и стране владе и компаније,опседају Капитол хил у Вашингтону (где се налази Конгрес САД), али и њујоршка седишта Светске банке, Уједињених нација и других међународних организација.

У Европској унији, која се сматра другом по величини ареном за лобирање, годишње се на ову активност потроши пола милијарде евра, док се број активних лобиста, у више од 260 адвокатских канцеларија и консалтинг компанија у Бриселу, процењује се на око 20.000. Оних који им помажу или су са њима повезани је пет пута више, а главна мета њихових активности јесте Европска комисија, у мањој мериЕвропски парламент.

И док је лобирање у САД правно уређено (први пут законом из 1876. године, затим из 1946. године, касније прописима из 1995. и 2007. године) у ЕУ не постоје чврста правила којима се оно регулише, већ се углавном ослања на Етички кодекс Асоцијације професионалаца за европске послове. У крајњој линији, лични интегритет, кредибилитет и репутација лобисте јесу његово главно оружје, и ако остане без њих, може се опростити од каријере.

Заступају интересе фирми и држава

Лобисти су професионалци – особе, адвокатске канцеларије, консултантске компаније, привредна удружења, тинк-тенкови па иневладине организације – који најчешће заступају одређене интересенеке компаније, индустријске гране, понекад и општине, групе грађана или чак државе. У ту сврху користе се различитим средствима, од непосредног апела доносиоцима одлука до медијских кампања, активности на друштвеним мрежама и другог, да утичу на јавно мњење, покушавајући да свој ужи интерес прикажу као интерес шире заједнице.

Понекад, показало се у историји, лобисти се приклањају и неким незаконитим или морално упитним средствима да дођу до циља.Скандали, афере, драматичне оставке, па и самоубиства као последице откривања таквих злоупотреба (нарочито у САД, где су снимљене  десетине филмова о подмићеним сенаторима и конгресменима који су, рецимо, под притиском индустрије дувана, произвођача оружја или нафтних компанија гласали за законе штетне по општи интерес)допринели су веома лошој репутацији лобирања у протеклој деценији. Признаје то и Рајт Ендруз, директор Међународне асоцијације за заговарање за јавне политике и бивши председник Америчке лиге лобиста, али додаје да је ова делатност ипак незаменљива у савременом демократском процесу одлучивања, као спона између доносилаца одлука и заговорника посебних интереса у друштву.

Политичар не може бити лобиста.

„Лобисти помажу клијенту да квалитетније представи свој интерес, а онима који одлучују да буду боље обавештени о различитим аспектима друштвеног, економског и политичког живота” – пише Ендруз, уверенда би, с обзиром на то да је све шири круг појединаца и организацијакоје се баве утицајем на доносиоце одлука,било исправније говорити не о класичном лобирању (какво дефинише, рецимо, енциклопедија Британика) већ о „пословима заговарања за јавне политике”.

– Данас лобирање изучавају бар три науке: право (као утицај на доношење или извршавање правних аката), економија (као одбрану и залагање за економске интересе одређене компаније, пословне групације или целе индустрије) и политичке науке (као деловање напроцес доношења одлука преко комуникације са носиоцима извршне и законодавне власти). Основно средство лобиста су информације, анајбоље су оне које су непознате, али тачне и корисне за одређене циљеве – указује Душко Крсмановић.

Лобирање у земљама бивше Југославије, па и у Србији, релативно јенова појава (након 2.000. године) и недовољно позната, а најчешће се везује за политику, убеђивање и – корупцију. Према истраживању које је за Друштво лобиста Србије (основано 2009. године, окупља стотинак чланова) спровела агенција ГфК, трећина испитаника верује да сулобисти заправо политичари, иако су те две функције неспојиве! У САД се, на пример, бившим политичким функционерима онемогућава да постану лобисти у периоду од најмање две године од завршетка мандата или престанка радног односа. То се зове „период хлађења”, управо да би се спречиле злоупотребе, малверзације и сукоб интереса. Наиме, дешавало се да запослени у федералним органима пред крај мандата дају разноврсне повластице лобистима, који су им заузврат обезбеђивали добро плаћене послове кад им престане мандат.

Колико пара – толико музике

Ипак, примећује Крсмановић, како је лобирање у Србији досад углавном било увијено у форму посредовања, њиме су се често бавили и бивши политичари. Зато би, сматра, и у нашој земљи требало донетизакон о лобирању, са клаузулом „периода хлађења”.

–  Израда закона о лобирању је била предвиђена и прошлом, али и најновијом Стратегијом за борбу против корупције из 2013. године, и то најдаље до 2017,јер се такав закон, сасвим исправно, сматра антикорупцијским. Највећа корист од регулације лобирања је што би се успоставио јасан, транспарентан оквир у којем би се тачно знало ко лобира, шта, за кога, и колико је новца за то плаћено. Сви који имајусупротстављене интересе тако би могли да се на време укључе у процес – каже Крсмановић.

Имати интерес и промовисати га је сасвим легитимно, истиче наш саговорник, али,с друге стране,и јавност има право да зна ко имакакав интерес и на који начин покушава да га промовише код доносилаца одлука, који пре свега раде у интересу свих.

– Основна улога закона о лобирању је, дакле, разоткривање и демистификација целог процеса и увођење минималних стандарда за професионално обављање делатности – примећује Крсмановић.

Наш саговорник објашњава да, супротно превладавајућим ставовима у нашем друштву, лобирање није корупција, лобирање није постављање судија, лобирање није неко бесциљно удруживање, које многи наѕивају лоби групацијама. 

– Парадокс је и што чак и неки носиоци јавних функција за себе тврде да су лобисти, а те две ствари су неспојиве. Привредници вишеразумеју значај лобирања и мислим да му полако постају наклоњенији. Либерализација коморског система је донекле допринела томе. Политичке странке лобирање често користе у дневнополитичкомсукобљавању, али суштински и ту је приметан позитиван помак, јер је оно препознато као средство којим се унапређује доношење одлука, и као такво може бити корисно и јавном сектору – каже Крсмановић.

Он је, говорећи о томе да ли и како лобирање може помоћи да се унапреди имиџ Србије током преговора о нашем чланству у Европској унији, на скупу који је поводом Дана Европе организовао београдски Факултет за економију, финансије и администрацију, навео да је засадстепен нашег лобирања у Бриселу доста скроман и ограниченог домета, али да ће оно, пре свега економски, бити све потребније и значајније како се примичемо уласку у ЕУ.

На поменутој конференцији је било доста речи о „пропуштеним шансама” да лобирањем у међународним организацијама и у другим важним институцијама у свету Србија заштити своје националне интересе и поправи репутацију (поређења ради наведен је пример јакоги успешног албанског лобија у Вашингтону).

Објашњење које се чуло је добрим делом оно пословично: „Колико пара, толико и музике.”

-----------------------------------------------------

Ко су лобисти

– Да би човек уопште размишљао да постане лобиста, пре свега мора бити сигуран да довољно добро разуме потребе тржишта или некогудружења или организације. Са друге стране, његов лични кредибилитет и репутација би требало да су такви да му лако отварајуврата оних на власти којима треба да пренесе одређену поруку или аргументацију везану за потребе клијента. Комуникација са њима се гради на основу поверења и разумевања узајамних потреба. Добар лобиста се постаје дужи период, у којем се гради имиџ особе која нуди решења,а не конфронтацију, која види могућност да сви добију. Тај приступ је, додуше,више европског стила, јер је лобирање у САД доста агресивније и често резултира победницима и губитницима. Генерално говорећи, добар лобиста је врхунски познавалац економије и права и сјајан аналитичар политичких односа, па је у стању да сагледа потребе свих страна повезаних одређеним питањем и да их поравнава док не нађе најмањи заједнички садржалац. Дакле, кључне речи су интегритет, знање и грађење партнерстава – каже за „Магазин” Душко Крсмановић.

-----------------------------------------------------

„Девојка за све” или покварењак?

У Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије лоби, осим енглеске речи за ходник, предворје (место на којем су, у једном хотелу у САД, представници железнице и произвођачи памука салетали председника Гранта тражећи субвенције,а ту је боравио од 1869. до 1877. јер је Бела кућа изгорела),означава и „девојку за све” у пословном и политичком животу Америке, човека који познаје свакога, нарочито оне који „нешто значе”, неко без кога се, као посредника, не може ништа важније свршити.

– Ова дефиниција у потпуности може да одговара нашем менталитетуутицаја, где се самом чињеницом да познајете доносиоце неких одлука сматра да можете све да завршите. Неки лобирање доводе у контекст директне пропаганде и медијског рата, чак и у Америци се о њему говори у негативном контексту, нарочито када је у питању „стари начин лобирања”. Тако публициста Хедрик Смит наводи у својој књизи „Игра моћи” да је лобирање одувек носило са собом многе негативне конотације, да се раније на то гледало као на нешто грешно и готово покварено, а у очима јавности изазивало је тек мало боље призвуке од речи мафија – примећује Александра Христов, консултант за стратешке комуникације и члан Друштва лобиста Србије, у тексту посвећеном лобирању као стратешкој комуникацији.