Прича из Израела о добрим Србима

Александровац – Израелац Илан Дорон (64), син брачног пара лекара Јулије и Ладислава, рођен 4. марта 1943. у селу Латковац, на неколико километара од Александровца и тадашње хитлеровске војске која је прогањала Јевреје, са својим родитељима пре 56 година напустио је Југославију, а сада се први пут вратио на праг родне куће. Ипак, пре него што се запутио у унутрашњост Србије, питао је израелску амбасаду у Београду да ли је безбедно.

Илан је са собом понео неколико примерака укоричене књижице под насловом "Прича о добрим људима у Србији који су ме спасли", коју је написала његова мајка Јулија, која је преминула пре три године. Истина, књижица је преведена на готово чисти хрватски језик и написана латиничним писмом, што су у Латковцу приметили, али то овде баш ником није засметало. Знали су да је Јулија, пре доласка у Жупу, са мужем живела и радила у Хрватској.

Илана је у госте позвала Сања, најмлађа кћер Ружице и Драгана Кнежевића, људи који су недавно адаптирали три куће у свом дворишту и претворили их у етно село. Сања, студент археологије, ушла је са родитељима у овај посао, а Кнежевићи имају још две кћери Ану, психолога, и Тању, дефектолога. Долазак Илана, за целу ову породицу, али и за бројне комшије Латковчане, који су такође од немачких фашиста скривали Јевреје и њихову бебу, био је велики празник. Шездесетседмогодишњи Милисав Радојичић одмах је препознао Радино дете (тако су овде за време рата звали докторку Јулију), али је заплакао када је видео да га Илан не препознаје.

У дворишту Кнежевића, 16. јула било је много сељана и новинара са свих страна. Илан је допутовао дан раније. Желео је на мах свега да се сети, али је, каже, прошло много година. Родну Жупу је са родитељима напустио још 1945. и са породицом прешао у Осијек, након чега се породица Дорон заувек одселила у Израел 1951. Иланова мајка се у међувремену дописивала са Кнежевићима. Главна веза са местом спаса били су јој Слободан Кнежевић и његова супруга Миленија.

– Слободан је 1982. године, на позив моје мајке Јулије, долазио у Израел, у нашу Хаифу. Био је то велики догађај за све нас. Ја сам рођен у кући Слободана и Миленије Кнежевић, који, нажалост, као и моја мајка Јулија, нису више међу живима. Ја сам овде пресрећан, узбуђен сам и обузет сетом. Срби су добри људи. Захваљујући њима, преживео сам и имам сређен и срећан живот у Хаифи. Имам сина и две кћери и шесторо унучади. Не знам како да захвалим овим добрим људима, који су ризиковали своје животе да би за време окупације и прогона Јевреја спасили мене и моје родитеље. Позвао сам Сању Кнежевић у Израел. Нудим јој смештај, посао, све погодности да добро живи. Било би ми задовољство да нешто учиним за ове људе. Ова бележница, коју сам донео, о добрим људима Србије говори све – каже за "Политику" Илан, помало уморан од микрофона, камера, фотоапарата, знатижељних људи.

Овде ће остати само два дана. Жури се, зато, да оде на сеоско гробље да пронађе гроб свога деде, који је са његовим родитељима допутовао непосредно после Другог светског рата из Загреба и овде преминуо. Догодине ће поново доћи на десетак дана, па ће имати времена да упозна све добре људе, каже.

Кнежевићима оставља мајчину књигу, у којој, на 16. страни, пише: "У једном селу (Латковац) живела је Слободанова група, мог трећег спасиоца, где су ме јако топло примили, дали ми да једем и ту сам се напокон смирила после дугог времена проведеног у немиру. Током ноћи почели су трудови. Пробудила сам Слободана и он ми је довео бабицу, која је дошла у последњем моменту. Мој син се родио 04.03.1943."

Јулијин муж, који се у то време скривао са партизанима, налазио се у шумама Гоча, али је касније користио сваку прилику да обиђе сина и супругу, коју су добро скривали мештани, облачећи је у сељачку гардеробу, са српом и другим пољопривредним алаткама у рукама.

Илан се сада враћа у Израел да настави своју причу о добрим људима – Србима.