Порошенко хоће да врати Крим

Недавно изабрани нови председник Украјине Петар Порошенко изјавио је у Варшави, где борави на позив пољског председника Броњислава Коморовског, „да види да цео свет стоји уз Украјину и њену борбу за слободу и демократију” и да ће Крим поново бити украјински.

„Убеђен сам да ћемо бити у стању да покажемо да ће се у Украјини развијати демократија, да ће Украјина поћи траговима Европе. Крим ће стећи слободу и биће поново украјински, а Украјина ће поново бити заједно са Кримом”, пренеле су светске агенције његове речи.

Међутим, оно што Порошенко није изговорио јесте: када намерава, и у каквим околностима, да разговара са својим побуњеним „поданицима” на југоистоку земље где се већ недељама води прави грађански рат, где се свакодневно гине и страда? Јер ако заиста мисли да може да заведе ред у свим деловима државе на чијем челу стоји, онда одговоре на кључна питања не треба да тражи у Бриселу, Вашингтону, па ни у Москви, већ у Луганску, Доњецку, Славјанску... или на Криму.

Подсетимо, када су пребројани резултати председничких избора у Украјини (25. маја) аналитичари су победу Порошенка оценили као – „најмање зло”. Ако је то „најмање зло” отворено пактирање са НАТО-ом, а против Русије, онда би украјински славодобитник могао да се нађе у великим проблемима, па чак да буде карика у ланцу отвореног настојања појединих кругова на Западу да се врате временима „хладног рата”. С тим што би, у недостатку идеолошких разлика на две стране наше планете, тај нови „рат” требало, у ствари, да послужи највишим глобалним пословним круговима да стекну додатну финансијску корист.

А Порошенко је пре свега – послован човек.

Применом војне силе, чак и уз обилату помоћ снага НАТО-а, Порошенко би можда и успео да уведе ред у побуњене југоисточне делове земље, али онда би од тог дела Украјине направио полицијску државу која тешко да би дуго опстала у данашњим условима глобалне борбе за људска права. Ту се и крије слабост тактике украјинског председника. Наиме, данас се ратови више воде медијском пропагандом него на ватреној линији.

Телевизијске станице свакодневно у свет шаљу снимке из Славјанска и других градова на украјинском југоистоку, а те слике врло су узнемирујуће. Употреба авијације и тешке артиљерије украјинске армије против побуњеника, ма колико за то тражено оправдање у оптужбама о умешаности Русије у тамошње догађаје, не може да буде дужег даха. Јер на поменутим снимцима се не види како гину цивили и наклоњени властима у Кијеву. Напротив.

Порошенко би, пре свега, требало да се позабави западним делом земље, да (политички) елиминише припаднике, такозваног, Десног сектора, да се реши баласта антисемитизма и неонацизма који прати ову и сличне групације. А у том контексту деловања тешко да може да рачуна на западну помоћ. Јер, подсетимо, САД су отворено признале да су прозападним бунџијама са кијевског Мајдана обилато дотурале милионе долара, што у готовини што у оружју, и да су логистички деловале (преко свог амбасадора у Кијеву), да сукоби на улицама украјинске престонице прерасту у прави рат против чувара реда, са стотинама погинулих и огромном материјалном штетом.

Шеф руске државе Владимир Путин је уочи украјинских председничких избора рекао да ће признати сваку вољу народа. То је у целу ситуацију улило одређену дозу оптимизма. Међутим, када је изборни поступак окончан и када се испоставило да житељи југоисточног дела земље (20 процената), тачније самопроглашених проруских република Доњецк и Луганск нису ни гласали, Путин је своју подршку повукао. То је изазвало бес, не само Порошенка него и његових западних спонзора и, такозвана антитерористичка операција у побуњеним републикама добила је знатно на жестини. Сада су се на удару авионских и топовских бомби нашле и школе, болнице, државне установе, приватни домови.

Где је „црвена линија” до које ће грађански рат у Украјини ићи без истинског војног ангажовања Русије, тешко је рећи. Поготово што су западни лидери, а пре свих амерички и британски, одлучно одбили да се сретну са Путином приликом обележавања дана „Д” (савезничког искрцавања у Нормандији 1944). Истовремени позиви на преговоре уз, практично, одбијање истих, тешко да ће унети нове елементе у разрешење украјинске кризе.

Објективно гледано, највећи терет ипак ће морати да поднесе Петар Порошенко. Од његове воље и способности да на исти начин комуницира са Бриселом, Вашингтоном, Москвом, Доњецком и Луганском много шта ће зависити. Ако прихватимо горе поменут став да је његов избор за председника „најмање зло за Украјину”, можемо само да замислимо шта би се све дешавало да је уместо њега за првог човека бивше совјетске републике изабран Дмитриј Јарош, лидер Десног сектора, као што је то ноћ после гласања брзоплето пренела руска телевизијска станица Канал-1.